Princ of Perversia

Ja sam nekad subotom znao ostajati kući zbog bloga i dešavanja na istom...

Pošalje ti mene stari da nam kupim piva, od mojih para normalno, i nako bi fin dan ma reko odoh ja malo prošetat. Iako sam eto bio obučen nako za do granapa. I hodam ja nako čaršijom kad prilaze mi nakva dva ublehaša i nešta on trkelja, a meni slušalice u ušima, i fino čekam da završi sve što je hotio reći i onda izvadim slušalice i kažem haa!? I onda on opet sve ponovi. Elem kae sviđa im se moj (dogranapni) stil, i da me uture u neku nagradnu igru, sve što trebam je da im lajkam neki profil na instagramu, oni mi daju broj, i onda ako me izvuku ja pobijedio. Ma haj kontam, jebaji ga, ne košta me ništa.

Još se premišljam bil ih zvao neđe na vopi. Ne znam šta mi bi, druželjubiv ko jazavac, a opet meni se ko nešto i pilo, a nije mi se dalo samom. I dok ja sad to čarkam na mobitelu malo pričam s njima i ono standardne šuplje kako vam se sviđa, kad idete i tako to. Reko odakle ste, kae jedan iz Amerike, drugi iz Argentine. I kako ovaj reče da je iz Argentine, meni samo u glavi da ga pitam gatibo jel stvarno onaj Hitler zbriso kod vas. I sve da pođem progovorit, pa si ne dam.

I uteftere oni mene i ja njih i kao prati nas, saćemo mi to objaviti uskoro. Oni put pod noge, i ja vala, svak na svoju stranu. I sjednem ti ja kod katedrale tamo, bila neka muzika uživo, i neka batre pjeva nako nije loše. Jarane bolje to zadžaba nego da opet svira Zoster ili Ladno pivo za pare. Mislim volim ja pivo, al jaro ne stigneš ih poželiti. A tek Zostera, njih ni mati rođena ne stigne poželjeti kamol ko drugi. Plus ova treba pjevala jednu pjesmu što sam je pjevao na karaokama s jednom drugom trebom, baš me nako na momenat vrati u neka fina vremena.

Kad vidim ja onih dvojicu ublehaša hodaju tamo, ali nije baš da zaustavljaju raju i dijele im tu nagradnu igru. I tu ti se ja ponadam da bih ja to stvarno mogo dobit. Ma dobro, možda malo i ranije. Nekako mi je čitav dan prošao u nekim nadanjima, pa me to malo ponijelo. Današnja epizoda mog života bi se komotno mogla zvati Nada bez da iko ima zamjerku. Al baš se ono ponadam, naivno, dječije. I nije mi tolko do nagrade, nagrada gitara neka, poseri je. Imam jednu, eno skuplja prašinu. Nego eto da...

I pođem ti ja kući i u neka doba vadim telefon da vidim jesam li pobijedio. Ono malo usporio jel, i utom me pretiče lik s gitarom na leđima. Scena ko u kakvoj seriji. Zaimeee, jebo si nas za sva vremena!!!