Jebo majku iselio sam pola stana sam. Iz jedno sedamnest tura. I to sve dok mi je nako dijete od nekih pe-šes godina smetalo sve vrijeme. Ono vrti se oko nogu, fol hoće da pomogne, kad mu kažeš šta da ti pomogne neće to, hoće nešta drugo, smeta, samo kontam hoćul ga lupit onim krevetom da zakmeči. Jer jebiga nije dovoljno da te jebu uski liftovi i strah hoćel me nešta prepolovit u leđima, nego de još i dijete da odmaže. A što je najgore nije moje da mu moš dat degeneka. Pa ja da sam naki bio stari bi me umlatio jedno dvatri puta. Znači kad vidim vako ovu tuđu djecu i skontam kaki sam ja bio ko dijete... pa jarane... Ali eto, ima i taj neki skroz drugi svijet ljudi i svega što ide uz to...
Definitivno nisam spreman za djece, ni za tuđe a kamol svoje. O ženidbi da i ne pričam. A sve me zapitkuju kaš se ženit. Bjež tamo...