Princ of Perversia

Priče iz bilderhane.


16.11.2018.

o očajnim trendseterima...

Nedavno čitam neki članak o nakom tipu tamo neđe iz smrdljivijeg entiteta (valjal ova?), i je li kmeči on kako mora zatvoriti firmu odoše mu radnici. Kao eto plaćao je on te grafičke tehničare i po 800, pa nekad i devet joja, ali im malo đubradi. Pa onda dalje u tekstu taj isti lik govori kako konobar zarađuju bar 1000, ako ne i više s onim bakšišom. I ko šlag na tortu dodaje da svak može biti konobar. Ono što se iz cijele te priče nameće kao logičnim jeste da on kao neki vlasnik ili direktor ili koji je već kurac bio plaća 800 za posao koji ne može raditi svako, a imaš poso za 1000+ koji može radit svako. I čudi se što mu ljudi odlaze.

Teško je prosječnom bosanskom biznismenu (a može se ovo komotno primjeniti i na region meščini) objasniti osnove tog istog biznisa koji on kao vodi, a o kojem nema pojma. Evo počev od ovih gorespomenutih radnika do svega ostalog. A i kako bi to prosječni Bosanac skonto kad on i nema neke škole završene, pa da je imao gdje naučiti to. Recimo ja imam naviku kad god pročitam o nekom uspješnom liku, ako se već interesujem o istom, da pročitam i kakve je škole završavo. I nerijetko vidim da su to sve svršenici Harvarda i Stenforda i njima sličnih. A pazi, ti biznismeni nisu nužno Američani iz Amerike, ima njih i po Indijama, Kinama i šta ja znam. Znači završe neke škole i onda dobro naplate to svoje znanje. Kod nas takvih nema, osim možda u IT sektoru. Kod nas se čitav biznis uspjeh temelji na pljački, švercu i ratnom profiterstvu. Evo kad je iko od vas pročito o nekom domaćem biznismenu koji je nešta nešta, i onda pročitaš on ima neke super uslove rada i šta ja znam, i završio prestižni sarajevski univerzitet. Ja još uvijek nisam, ali ne gubim nadu da ću jednog dana. Doduše lažem, sad sam se sjetio da ima onaj momak koji je otvorio onaj Muzej ratnog djetinjstva, mada ne znam koliko je to relevatno, ali eto da ga se spomene. Mada generalno kod nas je to nepoznanica, jer se kod nas sve svodi da šef ima sve, ostali bijeda i sirotinja i to je to. Iz mojih skromnih opažanja, ja vam mogu reći da u Sarajevu ima kud i kamo boljih automobila na ulicama u poređenju s jednim Rimom recimo ili gore po Njemačkoj. I nek ima šef, ali baš da je šef šefčina, da svak zna da je to on, lik koji ima 3000 zaposlenih. Jok, ima 3 zaposlena i glumi neki kurac. Zamisli da je u jednoj Njemačkoj tako, čija se ekonomija bukvalno temelji na tim nekim malim i srednjim preduzećima, i da se oni tako kurče kako im je volja i da vozaju ove ili one terence. Nego voza kakvog Opela, ako već ne ide baciklom na poso, i lupi se nogom u zicugu.

Recimo ja neki dan dogovaro nakav poslić da odradim za jednog takvog Bošnju biznismena. Pljuno mu cifru po sistemu ključ u ruke, ti se ništa ne moraš sekirati šta i kako, ja ti sve završim, samo mi plati i u dogovorenom roku imaš ispostavljenu uslugu od mene i sve što ide uz to. Kae njemu to skupo. I haj što je njemu to skupo, nego još kaže naći će on nekoga da mu to isto odradi za ravno 10 puta manje love. Meni je ok da neko ne želi moje usluge, široko ti polje ove naše nakaradne tržišne ekonomije, ali reći da će naći nekog za 10 puta manje love je jednostavno bezobrazno. Jer priroda posla je takva da je jednostavno nemoguće odraditi taj posao za te pare jer imaš nakih troškova ko god to bude radio, a ja sam normalno njemu to sve uračuno odmah u cijenu. Vidiš na liku da je ljakse, pa je meni lakše da se jebem sa svim kad imam pare nego da išćem pa nešta pregovaram i nagovaram i ubjeđujem ja njega zašto moramo kupiti cigle ako ćemo zidat kuću. Znači neko ti kaže napraviti kuću za 10 000 marona po sistemu ključ u ruke, i onda ti ono zdravobošnjački kaže ih ja ću nać nekog ko će mi to sve uradit za 1000 maraka, a same cigle 1200. Ali džaba, nemoš ti to seljadiji objasniti.

Jedna u mene, pa haj nije bitno šta je, ni đe je, ali je radila u jednoj zapadnoj zemlji na nekim hajmo ga reć studentskim vizama ili nekom ekvivalentu toga. U konačnici nisu baš ti detalji bitni osim da nema klasične radne vize i da joj je još malo aufiderzen iz države. I tako ti ona ode fino i kaže poslodavcima drugarski je život bio, rastanak se primakao, a oni njoj kao ček ček ček ne može to tako. Šta kako, eh pa jaranice haj što ti dobro radiš i što smo zadovoljni tobom, nego bolan mi još kofol ulagali u tebe, ne daju joj otići. Angažovat će oni svoje advokate da se vide šta se tu može uraditi kako da ona legalno ostane i da je zadrže. Čak su spominjali i opcije da radi na crno, kobiva ono uz priču da će se oni praviti da i ne znaju da ona uopšte treba nakve radne vize i dozvole. I to u jednoj plaho uređenoj državi, ne bih da detaljišem, nikad ne znaš ko prisluškuje. I poslije takvih iskustava ona kofol treba vamo da se vrati za x puta manje love i sa x puta manje opcija u životu, jaštaće.

U mene jedan jaro dobio vako poso u jednoj solidnoj firmi. I poslije par dana vidi da to nije to i da otkaz. I eto on ko blesav što neće to tako. Pa ja kažem nije on blesav, ako je brate lik dogovorio tu i tu satnicu i te i te uslove rada, onda il se poštuje to il razguliš. A ako si kvalitetan, lako ćeš ti do drugog posla. Problem je što oni neće naći drugog kvalitetnog radnika, jer je toga sve manje i manje na našem tržištu. Kaže eh pa vako nako, meni mati i danas spominje kao nije on to tako trebo. A ti prođeš pored one firme evo u ova doba oko 8 navečer, njima gori svjetlo. Pa ja ga jebem ko može bit produktivan 10-12 sati dnevno i nikad mi nije bilo jasno šta uopšte ti stalni prekovremeni trebaju predstavljati. Znači dogovoriš lupam platu 2000 marona na 40 sati sedmično rada znači to je 50 dnevno. I onda ti on kaže ih pa de ti dođi sat vremena na poso ranije i ostani sat duže. U konkretno njegovom slučaju je bilo da mora ostajati duže, a lik završi posao na vrijeme, nerijetko i prije vremena. Doduše on ne fejsbuči na poslu, ne trača, ne ide na puš pauze i ne čita Farmasi kataloge i šta ja znam. Sjedne, završi poso i kaže odoh ja kući, šta ću bezveze sjediti. I kasnije eto idi na razgovore kod šefa da on objasni što ide ranije, odnosno nije ranije nego na vrijeme kući. Štaš ići kući kad si završio sve radne obaveze taj dan, sjedi ko i mi. Kae ma šta fali ako smo se u ugovoru dogovorili drugačije, to je naša praksa ovdje da malo duže irgetimo. I odjednom ti ne da ne radiš više 40 sati sedmično, nego radiš recimo 50 sati sedmično, a ujedno ti si se smanji i plata na 40 dnevno. Znači ne da si pristao da radiš više, nego si usput pristao i da radiš za manje. Šta fali. Pa moraš bit baš dobro sebi dušman pa pristati na sve to.

Vazda sam to govorio, a jednom možebit i zapisao na blogu, ali ne treba ba dozvoliti očajnim ljudima da postavljaju standarde u društvu, a taki su nama preko noći postali trendseteri. Ja mogu da razumijem nekog očajnika koji ima kući dvoje djece i nezaposlenu ženu, pa će on reći ih ja ću rado irgetiti i za 300. Ali ti i takvi ne trebaju bolan postavljat ikakve standarde ikome u životu, osim možda u svojoj kući ako i tu. Ne u poslu, u bilo čemu.

Nego sve ovo zapisano je iz razloga što mi se čini da se ovi trendovi očajnika lagano mijenjaju, da više oni nisu toliki trendseteri, bar ovako u mom društvu kad vidim i čujem ove bliskije mi raje i njihovih iskustava na poslu. Raduje me kad čujem da su tražili ovo ili ono, i kad nisu bezuslovno pristajali na posao samo eto jer moraju i jer se naviklo na to, pa i kad su rekli nekom da im nešta smeta i da hoće drugačije. Vazda je bilo znano da šmoklje niko nit voli nit poštuje, jašta će te neko drugi poštovati. Ko nema trun samopoštovanja, ne zaslužuje ga ni od drugih. Zadržavam mogućnost da je to samo međ mojom rajom, ali eto, meni je i to dovoljna pobjeda i nagovještaj da bi moglo na bolje...

 
13.11.2018.

o House of the rising sunu...

U ovoj našoj kotlovnici radi neki Pera Ložač. Već sam ga ranije spominjao po dobru. Pera drži pripremnu nastavu za Džehenem, to je čovjek s kojim nema zime. Otvoriš kući prozore vazdan, u šorcu i majici, i jopet vruće. Ma ustvari više ne možeš ni otvarat prozore, smrdi na sve strane. Kontam više nije do njega, vani vruće. Izašo do prodavnice u majici kratkih rukava. Smrzo se kai 3,14čka.

//

Imo sam vako nekih problema sa spavanjem. Jal izađem neđe počnem namah zijevat i zinivat. Kontaš evo ga, prispalo mi se, dođeš kući oči ko fildžani. Odmah mi napamet Elvis i njegove drage fildžanlije. Pa onda prilegnem, pa nikad zaspat. Ko da sam na ražnju, vrti se tamo vamo. A kad se probudim još gore, ko da nisam ni spavo. I skinem naku aplikaciju za spavanje. Neko nekad reko moraš probat, i ja nako skeptično probam i stvarno je dobra. Ima hejbet nakih opcija, prati ti jel se vrtiš dok spavaš, jel hrčeš, jel pričaš u snu, pa ako hrčeš ima da ti se telefon trese dok te ne trzne, pa da vodiš one neke bilješke o spavanju i šta ja znam. Ima i da ti pjeva uspavanke, a ja vako upalim sebi ujutru što me snimo kako hrčem pa preslušavam. Nikad ne znaš, možda kažem koju pametnu u snu.

Najbolja dva fičura po meni su alarm i buđenje. Alarmi su svi naki pitomi jarane, one meldoije nekakve nisu napadne, baš te nekako fino i ugodno probude. I to se ono postepeno pojačavaju, a ne da ti zajaše i nakovanj i uzengiju na ranom sabahu. Još je bolje od tog alarma što ti prati faze sna, pa te gleda probudit u onoj najoptimalnijoj za buđenje, sad jel ga bi REM ili nekoja koja. Ne znam dal je placebo il šta je, ali ja stvarno imam osjećaj da me baš probudi u pravoj fazi. Osim u momentima kad se budim sam prije alarma, što je vrlo često.

Prati on to sve nešta šta ti radiš i onda ti daje ko povratne informacije, zelene ako nešta dobro radiš, crvene ako si nešta zajebo. Kad mi počne izlistavat one erore zatrokira telefon, te imaš deficit sat vremena u spavanju dnevno, te hrčeš možda da skokneš doktoru nije ovo normalno ovoliko, te vrtiš se šta ti je i tako u nedogled. Kontam se jaro ti to samo pišeš, a ja živim s tim.

//

Iz nekog meni neznanog razloga pjesma House of the raising sun u izvedbi Dade Topića, a meni jedna od omiljenih izvedbi dotične pjesme (čak mi je bolja i od orginala), nije svrstana u soundtrack filma Gori vatra. Gori vatra je vrhunski film, a što je čovjek stariji nekako više u njemu uživa. Definitivno meni najdraži od domaćih filmova. Ima tih par scena iz filma koje mi nako unutarfamilijarno prepričavamo iz nekih nama znanih razloga (da sad ne objašnjavam, nije ni bitno), pa možebit da mi i zbog tog film ima neku vrijednost. I neku noć slušam tu pjesmu i normalno moraš pogledat i koji isječak iz filma i baš me nešta... eto ne znam ni kako to da opišem, neka sjeta i tuga, ono nešta u grlu, kontam se sutra će mi djeca u Njemačkoj gledat nakog Gunthera i pojma neće imati što im babo gleda Gori vatra i šta ima u tom filmu toliko posebno. Pa se kontam jarane ne rise, kakva crna djeca, nemaš ni simpatije kako treba kamol šta više, o čem mi pričamo...

 

Stariji postovi


Zašto je pile prešlo cestu!?

KkK



BROJAČ PERVERZNIH
331602