Princ of Perversia

Priče iz bilderhane.


24.03.2016.

o oraspoloženjima...

Nema mi ništa mrže nego kad se kanim pisat o nečemu, i onda neko drugi napiše nešto na tu temu. Meni se odmah ne piše o tom, ono ofirno mi, ispašće furam se ja na nekog (a znamo svi da sam ipak ja taj koji je uzor drugima na blogu [i inače]). Ali hajde de...

Kontao sam pisati o mojim iskustvima s grbavičkim trogloditima, kako sam išao platiti tamo račun nekom tipu iz Norveške. Hej, ja dijaspori plaćam račune. I kaže šta je bolan, šta ti fali. Ali da je to najgluplje u čitavoj priči, pa i nije. Dođem ja do tamo, blizu mislim, i zaustavim nekog tipa i pitam ga gdje ta ulica. Kaže lik idi uz ovo brdo, pa lijevo, pa lijevo i eto te. Ja uz brdo, nekakvo pašče glupo mi iskoči, poče lajat na mene, meni srce u pete sišlo. Pa jebemu mat*r zar nije bilo dosta od 92-95, nego de još i ti malo. Tačno bih ja zabranio ljudima da drže u dvorištima paščad. Uzverem se ja uz to brdo, ma to je ko neki mini Mordor, skreni lijevo, skreni lijevo, završim liku u avliji. Kontam đe me onaj posla, prevrćem mu familiju preko jezika. Uzveri se dalje, vidim cesta neka, i preskači one zaštitne ograde. Ko kakva prostitutka. I hodaj i hodaj i hodaj, čitava jebena Vraca sam obišo, jer nema tamo nigdje puta da se ti spustiš u civilizaciju, na ravno. Kuća preko kuće, avlija preko avlije. Hodam ja i rondam i kontam što meni ovo treba u životu, kad tamo putić neki koji vodi ka ravnom. I hodaj tuda. Kad neki drugi lik. Reko tražim ulicu Međika Đonsona, jelde to je vamo pravo, kaže nije. To ti je, kaže, u tom smjeru iz kojeg si došao. I ja se okrenem na pola ulice i tabanaj nazad dok mi u neka doba nije sinulo da se konsultujem sa guglo mapsom, a ne ovim trogloditima. Normalno da je ovaj lik fulo, a možda i nije, možda me zaebavo i išao sam dobrim putem. I vraćaj se nazad. Nađem ti ja konačno to govno, platim što treba, i pođem kući. Ma ni 50 metara nisam prešao kad eto me na onom mjestu gdje sam sreo onog prvog lika koje me uputio da obiđem 3 usrana naselja. Stvarno me treba jebat kad sam glup. Da Bog da vam Željo pao u treću ligu.

Ali neću da pričam o tome. Pričaću vam o nečemu što me dibidus oraspoložilo danas. Kad sam ga izvadio da provjerim đe sam, vidim došo mi mail. Mail od šefice iz Švabije. Naslov maila radna dozvola u Njemačkoj. A nisam vidio sadržaj, ne da mi se isčitavat na sred ulice. Kontam sigurno im se otvorilo neko mjesto, pa me ona hoće ubaciti, pa da ispita šta mi treba za dozvolu. Hodam ja kući i već se vidim kako izlazim iz aviona i ljubim njemačko tlo. Hvala ti Njemačka za sve što si učinila za mene. Dođem kući, otvorim mail, kad ono šalje mi ona neku brošuru kako do vize. Oooj, zemljo otvori se i pojedi me. Ali nema veze, bilo je fino maštati bar u tih posata dok nisam došo do kuće.