Princ of Perversia

Priče iz bilderhane.


07.02.2018.

o svuda pođi kući dođi...

Povratak je krenuo obećavajuće. Znači opet pretresanja uzduž i poprijeko na aerodromu. Moju torbu kroz rentgen četiri puta provlačili. Pa pištim ja, kaiš zaboravim skinut. Kod mene uvijek kontra, skidam ga kad ne treba, ne skidam kad treba. Ali hajde. Onda me mazali nakim pesticidima, da me testiraju na droge, otvori tam vam. Ma kaže to su standardne procedure, a šipak standardne. Ja je ono poprijeko gledam. Kaže nasumično mi tako izaberemo nekog da ga peglamo. E kontam se našli ste koga ćete. Pa onda da odem kupit flašu vode, kao de mi kartu da vidim. Kontam se da ga pitam jel geografsku, ali nije to to na engleskom. Kao možda ja njemu hoću podvalit kupovinu preskupe vode od možda nekih 4-5 marona. Ali Švedi ko Švedi, nabace kez i štaš im. A ja u glavi sve kontam evo ga živote, da i ja tebe malo zajebem za promjenu, vraćam te majci u Bosnu.

Gužva na ajdoromu, onaj svijet negdje navro. Isto ko da ulaze na prvoj tramvajskoj stanici, a ono špica, a svi bi da sjednu. I to jedno preko drugih. Dva reda, jedan za Oslo, drugi za Tuzlu. U onom prvom sve one blonde i blondovi, onako u paru, dvoje po dvoje. Ovaj drugi jedno preko drugog, djeca plaču, dozivaj ovaj onog, onaj onog. Ko da si na plaži u Makarskoj. I u tom redu imaš ko one prioritetne i one ostale letače i onda nakav masni izvadio putovnicu i maše i kobiva ja sam prioritetni, a nije zglave. Pa se onda neki naprave pametnim, i svih nas 100 što stoji u tom sirotinjskom redu, odnosno gomili, i on će pametan stati u taj drugi prioritetni red i sve nas zajebati i kao on će preko reda. I normalno da neće, ali džaba, to tako razmišlja.

Jebote nismo ni krenuli, ono već nešta počelo ustajat i hodat po avionu. Ono ko kad krenu na ekskurziju, okreneš se guzovima prema prozoru i stojiš na prolazu, pa nešta hodaš po autobusu, jer ti se valja drndat idućih 28 sati i smrdit s drugima. I standardno odmah u wc. Ja mislim da ovaj svijet ima neki fetiš na skučene veceove. Ja to ne mogu nikako da shvatim ni svarim, valjda što bih se ja zaglavio ramenima i osto tako dok me vatrogasci ne izvade. Ali znači imaš wc na aerodromu koji je jedno 4 puta komforniji i prostraniji, i ne smrdi ti ono usput, ali ne ne. Onaj jedan ulazi na zadnja vrata i kaže mogul u wc. Nije ni torbu ostavio. Kaže stjuardesa ne može. Došlo mi da joj priđem i ono filmski je poljubim. Inače su im stjuardese kjutić pravi. Bila jedna ko med. Ma i dvije. Što je meni nako malo i iznenađujuće, jer kad sam išao onim Swiss airom bila ba neka gospoja stjuardesa, može mi bit mama. A ni Norvegian nije puno bolji po tom pitanju. I onda kontam pola mi onih kolegica s faksa otišlo u stjuardese, dobre nako, đe su ba te žene.

Nego vratimo se rondanju. Neka gospoja pored mene. Fina je ona nako.  Uze da jede. Onaj ga pilot turira pred uzlijetanje i izvadi gospoja vreću nara i poče da ono kusa. Umeljala se dozavrat. Ko malo dijete. A ja ono bleno, šta ću. Kaže gladna, nije jela ništa prije puta. Hajde mislim razumijem, ali nar da jedeš od tolke hrane i sve joj ono prsti crveni i onaj nar joj po rukama, dole po podu posipadalo. Mislim ja odmah u glavi kalkulacije i scenarije u kojima možeš imati vremena da povadiš sve bobe iz onog nara, ali nemaš vremena da to i pojedeš usput. Nekako je posao izvaditi onu bobicu i metnut je u usta, ali nije u kesu. Jer ono ko je još vidio da jedeš nar on the face of the place. Pa mi je pričala kako preleži čitav let, pošto ta sjedišta obično budu prazna. Ono ko u autobusu sjedneš pozadi na onu sećiju i merakaš. Kaže ponijela tri jakne. Ja kontam zaebaje me. Ono hoće sletit avion, ustaje ona, ja kad poče vadit jakne iz onih sandučića gore, i sve na sebe. Tri jakne. Ali štaš joj, nije ona zlobna nešto. Lobirala je da se i meni prebaci torba preko pola aviona i da mi ustupe mjesto da se mogu iskobeljat iz onog sjedišta. Reko ja imam široka ramena, ma sav sam dug, što ja prije izađem više ćete imat mjesta u avionu. I ona se svijetinja razmaknu da iziđem. I jaknu mi pomogla namjestiti. Ja njoj pojas. Plus sam joj davo informacije gdje smo, šta smo, na kojoj visini, kad ćemo sletiti, koje su vremenske prilike i nako ćakulo neobavezno sa njom. Ja bih rekao da smo kvit.

Joooj. Znači onaj avion slijeće oni aplaudiraju nešta. Kobiva svaka ti čast što si nas spustio, što nas nisi zabio u zemlju. A trebo je. Pun avion seljadije. Onih 5 minuta pred slijetanje i 5 uzlijetanja je jedino što moraš imat pojas svezan. Al jok. To negdje navrlo da izlazi, pa jebemu stićete svi. Ako ja mogu biti strpljen na onim skučenim sjedištima utrnule guzice, možete vala i vi. To otkopčava pojaseve, zakrčili one prolaze, nemoš proć bolan, a nismo ni sletili kako treba. I onda se javljaju one stjuardese i kao svi moraju sjesti, naredba kapetana, i vezat pojaseve. A tačno im osjećaš u glasu kako kontaju da ih premalo plaćaju da lete sa seljadijom. I onda su svi pošli sjesti, ono valjda refleksno, ali su se oni primitivni instinkti aktivirali i opet su svi ustali. Da su otvorena vrata, jeble me lijepe i zgodne žene ako ne bi počeli iskakat dok je avion još u pokretu. Normandija 2. Desant na Drvar. Ima nešto iskonski primitivno u ovog svijeta našeg.

I izađemo i onda vidiš sav raskoš onog aerodroma u Tuzli. Ono baš moraš vidjet da bi doživio. Znači ko da si nekom na vikendicu došao, pa ono neke nabacane skalamerije na sve strane, a ne na usrani međunarodni aerodrom. Ali s pozitivne strane to je dobra uvertira u ono što te čeka i gdje si došao. Stojimo mi u redu svi na onoj pasoškoj kontroli i onda neki zemčo samo malo samo malo, razgrće onaj svijet, gura se, a oni svi ono kao kud ćeš ti preko reda, a on samo svinta nadesno i u wc. I sve kako zatvara vrata govori jebem ti onaj avionski wc i smije se.

Onda me onaj na carini uzeo peglat. Imal šta, reko nema i kofol ja pošo da produžim. Kaže ček ček. I ja se vratim. Imal šta prijavit. Kontam se da mu kažem da su mi ona sjedišta tijesna i da mi je guzica utrnula od puta, ako prima takve primjedbe. I da smo aplaudirali pilotu. Reko neam. De ti to otvori. Ja otvorim, kad kae e šta ti je ovo. A ono tablet bio. Reko tablet. Moj. Koristim ja. De ti to otvori, a ono u kutiji. I onda ja onu kutiju otvaraj, pa skidaj one ko futrole zaštitne i sve i kaže ma udure je, kao vidim ja da si ti to koristio. A ono izmeljan prstima. Kaže što nosiš u kutiji ovo, pa reko nema futrole, da se ne izubija. I kao eto udure je. I ja pođem, a on ono ček ček, de ti to fino zapakuj, da se ne izubija. A ja kontam stipu me čovječe, samo da gonim kući. Ne ne, fino ja ono sve u onu foliju, pa u kutiju, pa u torbu da ušuškam, sve pred njim. A što je najgore nije ni bio sad nešto ono da kažeš loš, nadrkan ili šta ja znam, štaviše bio je prijatan.

Pa onda čekaj onog prevoznika čekaj i on se nešta kilavi, dvajes minuta smo ga čekali dok se on skonta hoćel nećel. Kontam se šipak bi ti ovako mogo kod nas u Šveckoj. Pa kad nas je počeo voziti kroz one tuzlokantonske nedođije, jebote neki put, pored nakih kokošinjaca prolaziš, skalamerije na sve strane. Dio mene je zanavijek umro u onim s'oskim putevima. Bolan od onih skandinavskih puteva i kućica i one njihove prirode i idile, i onda dođeš međ ovu našu bijedu i sirotinju i onaj prljavi i crni snijeg na sve strane i dvanestospratne kuće bez fasade duž puteva. Kod nas je snijeg tako odvratan, pogotovo kad se nagledaš finog i pristojnog snijega uz ceste, euro 6-7 norma i vozdra. Još se ja naviko vozikat merdžom gore, piči 100 na sat ne osjetiš ga. Ovaj zemčo ide četres, tresemo se ko da si u mašinu za veš sjeo a ne u auto. Kod nas ono čađavo na sve strane, vozimo se onim ulicama, propadaš neđe, malo malo rupa, ko da su nam ceste pravili oni Trapisti, pa isti recept i za sir i za ceste koriste. Pa naka ohrndana Lada ispred nas dimi čadi ko da je tek krenula industrijska revolucija pa nam se živo jebe za zagađenje, pa one mračne ulice, ideš uz onu karaulu, niđe svjetla, ništa, pa ti onda samo u tim nekim divljinama iskoči nakav lik koji ide uz cestu, nikakve rasvjete na njemu, signalizacije, mačijeg oka, bilo koje pičke materine, da ga udariš, kontaš da je jelen ili nešta tako. Malo malo iskoči tako taj avet niotkud, osvjetliš mu lice onim farovima i ostaviš ga još brže u onom mraku. Kako taj svijet vidi kud hoda i kud uopšte hoda, evo ja ne znam. I Olovo grad budućnosti i nekakva deponija iznad grada koja samo čeka da se prevrne i da im ono smeće popada po glavi. Ne mogu više.


Zašto je pile prešlo cestu!?

KkK



BROJAČ PERVERZNIH
302486