Princ of Perversia

Priče iz bilderhane.


21.01.2019.

o dijasporskim svadbama...

Bijahu i na dijasporskom vjenčanju, ni to me nije mimoišlo. Vako kad malo skontam ja meščini samo po tim dijasporskim vjenčanjima i idem, ali ovo je bilo prvi put u gostima. Fino nako bilo, ne znam što sam ja očekivo neki krkanluk. Biće da imam predrasude prema ovoj prvog generaciji dijasporaca. Onaj pjevač se raspjevao, pa fol ode od stola do stola, nećel ko sa njim zapjevat, ma kakvi, niko živ ne zna pjesme. Haj što ne znaju Zenica Blues (i to je sviralo, na vjenčanju), nego ni Dina Merlina ili Halida, niko ni habera.

Doduše prvi put vidim da je neko čips na svadbi poslužio, eto to mi je novina...
15.01.2019.

o konceptualnom...

U moru onih nekih vanabi umjetnika i vanabi humorista, pa i presjeka tog dvoga, nađe se đahkad neko i da mi paše. Ima ona neka ko konceptualna umjetnica... ma ustvari samo umjetnica... ustvari pričo mi ovaj jedan, volim ja njemu reći da je konceptualni umjetnik, a on meni tako jedne prilike kad smo već dobro popili uze pričat kako je to konceptualno zapravo nakav propali pravac u umjetnosti, a svi kontaju to nešta aman zaman. Ma reko bolje zvuči u svakom slučaju, više se raja prima na to. Nego, ima ta konceptualna umjetnica ili šta je već, Dunja meščini da je, i ona ko vodi neke dijaloge sama sa sobom. I nekad ga baš potrefi, a nekad i ne potrefi il ja ne skontam.

Elem priča kao kako se ženski imenik mijenja s godinama, kao u dvadesetim je pun imena ala Stevo skejter ili Zijo što je s njom partijo, a onda kobiva kad zađe u tridesete onda se prešaltava na majstore ove i one vrste. Pa su joj u imeniku tipovi poput Rame molera, Miralema električara ili šta ja znam. A već kad zađe u četrdesete onda je doktor ovaj, doktor onaj, kostolomac, picolomac ili šta već bi.

Pa nešta kontam i ovi moji postovi tako nekako, samo što sam ja preskočio ove majstore jerbo nemam nikake nekretnine gdje bih se ja nešto mogo pitati, pa odmah prešo na ove doktore, bio ovom doktoru, bio onom, boli me ovo, upalo mi ono.

Taman sam neki dan hotio napisati kako je vrlo vjerovatno uzrok moje leđobolje bio propuh, koji prethodnih 10 spavača i korisnika istog kreveta gdje sam i ja spavao niko nije primijetio uz standardno pravljenje mene budalom i da ja umišljam. Isprva je prvo bilo bolno probuditi se s bolovima u leđima. Pa mi je onda kroz koji dan postalo naporno, ono boli te, ali bar znaš i možeš planirati da će te boljeti, pa više nije tako strašno ko na prvu. Ali nervira, jer znaš da će doći ko gost kojem se ne raduješ. Eh onda je idući stadij gdje prestane nerviranje i prelazi u nako smijanje samom sebi i sudbini svojoj, pa haman i traženje pozitivnih stvari. Evo recimo skontao sam da je pravo dobro što kad se jednom probudim, nema mi druge nego ustati. Mene vazda nerviralo to kod mene, nije mi problem probuditi se u bilo koje doba dana. Ali ustati iz kreveta je jedna skroz druga stvar, đe ću u guzicu. I taman kontam evo ga prilike da bar nešto pametno uradim za sebe, navikneš se brate da čim progledaš ustaneš i vozdra. I ha sam ja krenuo s tim, prestali jutarnji bolovi. I ti kontaš ma jebo ustajanja, bitno je da je čovjek zdrav ha jel, pa se kofol pođeš tome radovati. Bar nakratko, jer ono me opet malo prcne i vrati se brzinski, kobiva šta si se ponado to. Težak je život nas umjetnika...



Stariji postovi


Zašto je pile prešlo cestu!?

KkK



BROJAČ PERVERZNIH
341690