Princ of Perversia

Priče iz bilderhane.


22.04.2018.

o teško je biti fin...

Odlučim ja opet malo na onu moju dijetu. Kontam mi smo u kući onako bespotrebno debeli. Jedemo koliko toliko zdravo. Nije baš da jedemo rukolu i brusnice, ali rekao bih dosta zdravije od prosjeka, pa to kompenzujemo dal prejedanjem dal jedenjem nekih nepotrebnih stvari. A tijelo je veliko zlopamtilo i pamti sve i jedno nepotrebno što si unio u njeg, i jedvačeka da ti to uzvrati kad ti najmanje bude trebalo (kao npr. moja leđa što su me hinjski napala s leđa, zabila mi nož u leđa takoreć). A da ima nekog hajra od debelosti, nema. I nastranu što je meni to vizuelno onako pomalo odbojno i neprivlačno, nego zdravstveno. Kaže onaj jedan nema starih debelih ljudi. I to nije bez razloga tako. Tako da sam ja prije tačno otprilike jedan mjesec odlučio da malo ohanem sa slatkim. Ne samo ovo zbog debljine, nego malo i da ovi zubi ohanu od šećera.

Iako mi izgled nikad nije bio primarni motiv treniranja, ne mogu reći da nije bila jedna fina nuspojava rintanja. Srećom eto skontam nekad relativno rano da se trbušnjaci prave u kuhinji, a ne u teretani. Mislim ja sam se odiro od treninga, i izgledao manje više isto, jer sam i jeo manje više isto. Što meni i nije bio neki problem, ali je bilo ljudima misterija kako to.

Elem, odlučim ti ja tako što sam odlučio, mada nisam nigdje najavio. Jer je to nešto u ljudskoj psihologiji, kaže kad najaviš nešto ko da si i uradio, a to je zapravo kao završen posao koji nije urađen do kraja. Tako da sam izbjegavao neke službene kućne najave da ne jedem slatko, mada ako me ko upita, ja istaknem da neću iz tih i tih razloga. I premda je znano da je čovjek sam sebi najveći i neprijatelj i iskušenje, kod mene se eto pokazuju drugačiji rezultati.

Znači iako sam najavio da ne jedem trenutno slatko, mene se uporno nutka s nečim slatkim. Ode kupi čokoladnog pudniga, kupi nakih čokolada, čokoladnog mlijeka. Znači odjednom je sve na sniženju, odjednom se sve to mora kupiti. Znači ode i kupi kolače. Ja fino kažem neću, i kupi mi onaj kolač što ja najvolim. Sami šećer. Pa eto što nam to treba. I normalno nisam pojeo. Eno danas kupili kutiju, ne kesu, kutiju veliku, ima u njoj pola kile čokoladnih bananica (meni omiljenih). Pa reko eto što to kupuješ. Kupi mi radije kilo mrkve jarane. Ja fakat volim jesti povrće, nikad mi nije bilo jasno što ljudi ne vole. Mrkva je takva da nemaš u njoj šta da ti se ne sviđa. Malo no sastružeš od zemlje, sapereš vodom, ona onako slatkasta i vlažna, baš osvježava, ljeti pogotovo. Izašli večeras u nakavu poslastičarnicu, bilo nas đuture, svi naručuju kolače, ja uzeo nešto da pijem. A što ti neš kolač. A de uzmi. Pa de probaj ovaj moj. Pa neću jarane. I onda se ubjeđuje sa mnom, pa eto šta fali jedan. Ako pojedem sad jedan, mogu komotno i sutra jedan. I prekosutra. I tako svaki dan i eto, gdjes bio nigdje, štas radio ništa. A da sam ja reko od danas samo jedem govna, pa imaš neki otpor nešto, razumljivo je. Nego kažeš neću neku budalaštinu, i još se moraš pravdat što nećeš...

20.04.2018.

o solitaretu/pasijansu...

Čitam neki dan kako je neko smislio onaj solitare ne bi li svijet malo navikli na upotrebu i korištenje miša. Meni se nekad čini da mi je igranje pasijansa najduža i najkonzistentnija aktivnost u životu, možda čak i duža od čitanja i pisanja. Iako se ne sjećam kad sam tačno naučio igrati, sve nešto kontam da je bilo prije osnovne škole. Ali se zato sjećam ko me naučio, sad već pokojna komšinica, o kojoj kad malo bolje skontam i ne znam ništa osim toga i da je imala metalne figurice topova iz možda nekog XVII ili XVIII stoljeća s kojim sam se igrao kad bih joj otišao u goste. Da je sretnem na onom svijetu, ne bih je poznao.

Valjalo je dočekat da se to sve digitalizira. Još ono kad pobijediš, pa se one karte rolaju. To su bile dječije radosti, ko ono kad dobiješ bananu s onom naljepnicom. Bar isprva, kad je bio fol pobijediti samo da vidiš to. Pa onda igraš one najlakše opcije, ono vučeš po jednu kartu mjesto tri. Ne znam ni ja kad, ali i to je više dodijalo. Pa sam počeo igrati na vrijeme. Ono s tri karte, brže je. Vegas mi nikad nije bio izrazito privlačan. Windows xp je imao odličan solitare koji je bio brz. Poodavno je to bilo, pa se ne sjećam u detalje, ali znam da sam znao završiti i za manje od minut. Ovaj klondike je spor. Minut i 18 mi je rekord. Zasad.

Od svih stvari koje sam mogao raditi baš sam izabrao u čem ću bit odličan u životu...


Noviji postovi | Stariji postovi


Zašto je pile prešlo cestu!?

KkK



BROJAČ PERVERZNIH
295478