Princ of Perversia

Priče iz bilderhane.


04.11.2019.

o Safiji...

Ošli mi neki dan kod one 4 Safije. Navalili haj kod Safije, haj kod Safije. Haj eto kad ste navalili. Došli mi, izvolte vaš sto je vamo, provoda on nas, smjesti nas. Onako fino na prvu, prostrano, a nije nadžidžano jedno preko drugog. Nema mi ništa mrže nego kad mi onaj sa susjednog stola upada u riječ. Pusti me jaro da pričam o svom. Nako vala onaj interijer, nakih regala natrpala, pa kobiva to nešto zanimljivo šta li. Možda i jes nekom. Ustvari kad malo skontam, ja sam joj nako prije atiptična mušterija, jarane ja gledam povazdan regal kući, a to je najbolji pokazatelj da neam para za taka mjesta. Tamo ode neko ko je regal vidio posljednji put još dok je regal izlazio iz mode po prvi put.

Eh kae neko pićence, na njihov račun, morel more. Pa onda de ti vode nake, hoš mineralne hoš obične, isto oni časte. Ustvari valjda časte, nemam ja pojma, nisam ja ni platio to sve. Ali onako kad sam ja uzeo po glavi ofrlje sabirati, tako mi to nešto dođe. Pa onda nake paštete, malo da ćalabrcneš, ono da ogladniš prije šta li. I tu se završila ta prva sesija, kontam se mogli smo kući lagano.

Eh onda kae menu onaj, i eto vala, ne znam šta bih ti reko. Da imaju sad nekog izbora, pa i nemaju. Par salatica, par predjela, par glavnih jela i to je to. A cijene žara. Kontam se ja za one pare, za samo ono što sam ja jeo, mogu vascijelu noć biti neđe vani i da se i najedem i napijem. Kad su donijeli porcije skonto sam i zašto. Nije to taj tip restorana. Ovo je baš onako restoran ono fol visoka klasa. Mislim jebiga, nisam ja sad zalazio po takim restoranim inače, pa ne znam, možebit i da je nekom ko je redovan u takim objektima ovo šega što pričam. Al jaro ja kad sam vidio da mi se onaj tanjir zeleni, a ja naručio nekog mesa, jasno mi je bilo o čem se radi.

Hrana brate živa egzotika, ovčetina kupana u suzama krokodila sa dimljenim šparogama u sosu od bundevinog brašna ili blumirani bjeloruski losos sa piconoklicama s preljevom od uralskih tartufa i tako te neke budalaštine. Ono hrana za instagrama. Mislim ima ljudi koji su se zasitili makarona i krtole i šta ja znam, pa žive za te stvari. I ti sad naručiš to i on natrpa nakih trava i svega ostalog, samo onog mesa nema. A ja došo gladan.

U suštini ti tu i ne dođeš da jedeš, iako je to restoran. Ne bih reko ni da dođeš da budeš viđen. Meni je ono nekako ponajviše dijasporski restoran, jer mi se čini da jedino njima ono nije skupo, a eto kobiva si neka visoka klasa naki bakrači. I nije da sad nešta pljujem po restoranu, stvarno je fin ugođaj, i neka ima i nešto onog tipa u gradu. Konobari su im recimo prva liga, kulturni, ljubazni, uslužni. Ja naručio hranu i sad mi on sugeriše kobiva mogao si ovo vino uz to ili ono, a ja kontam u sebi jaro mogo si mi onog voćka razmutiti i podvalit ko vino i ja ne bih skontao. Totalni sam duduk za vina, a sve bih ko volio da bar nešta znam i o tome. I onako eto nasmijani i susretljivi, kad ga pitaš šta bi mogao pojesti ili popiti, nije ono da imaš dojam da ti nudi ono čega ima najviše na stanju, pa samo da ga se riješi. Mislim možda mu je to stvarno cilj, ali meni dojam nije taki. Odmjereni nekakvi konobari. Ono on je taman toliko tu da te namiri i on ode da ne smeta. A opet je i nekako vazda tu, da se ti ne dozivaš sad sa njim. Pravo čudno, ne znam da sam upratio to tako negdje. I da se čovjek osjeća fino i ugodno, pa pomalo i otmjeno, osjeća. Otmjeno, to je riječ koju sam tražio, kakve visoke klase.

Otmjen, eto to mi nekako najbolje to opisuje. I onda ovako kad ti je neki jubilejni rođendan ili kakva godišnjica sa vjenačnom ti ženom, al ono tipa 10 20 godina braka, pa odete fino tamo nakon što se kući našopate makarona. Pičkaste nake porcije. Žensko pojede i kae dosta joj. Ko je bar jednom bio sa ženskom vani zna da žena kolko god da joj izvadiš ona ne pojede sve, pogotovo ako je neka ozbiljnija veza, ono kae de ti pojedi, ja ne mogu sve. I onda se u neka doba počneš pitati kako si postao krmak. Eto tako, što si jeo i sebi i njoj iz tanjira posljednjih 5 godina. E kod Safije nema toga, jaro svak svoje, s tendecijom da neko ostane gladan (čitaj muško). Ono jedino da odu kakve dvije lezbe i da im bude taman i jednoj i drugoj.

Ali sve u svemu treba otić kod Safije, bar jednom. Ono iskehaš se pošteno, i onda mjesec dana jedeš makarone. Em od dragosti, em što ti poslije nje i ne ostane nešto para u džepu...
03.11.2019.

o sreći...

Možda mi jesmo narod kojem su tri najveća mudrosera Andrić, Selimović i Izetbegović, bar sudeći po broju fesbuk citatata, ali ona narodna mudroserina da se bolje roditi bez kurca neg bez sreće je vjerovatno najveći filozofski izričaj ovog područja. I to vam govorim kao vlasnik dotičnog. Jaro ćuna je ćuna, nema tu šta da ne valja. I staro i mlado uvijek je vidi rado.

Ali ako je čistoća pola zdravlja, onda je svakako sreća pola životnog uspjeha. Kad oni uspješni, ma po kojem kriteriju to gledali, uzmu pričati da su oni nešta radili puno, pa eto postigli. Jašta eto, samo oni rade, ostali lendohane čitav život. Pun je ba svijet ljudi koji nešta rade i raduckaju, čitav život, pa imaju kurac od toga svega.

Ali ovaj gorespomenuti izričaj je toliko dobar da uopšte sumnjam da je takvo što poteklo s ovijeh prostora. Ruku na srce poglup smo mi narod. Ko onaj galamdžija u razredu što vazda njegova mora biti posljednja, što misli da je najpametniji, a niko mu sa strane neće reći da je poglup. Ali neću o narodu, hoću o sreći.

Ma ustvari kad smo kod naroda, ja se namah sjetih Eskima i njihovih jedno 25 riječi za snijeg. Ko što kod nas ima tolko i više od tolko riječi za jebačinu. Ali za sreću mi nemamo niti jednu cijelu riječ. Imamo pola riječi. Dijeli je sa onom drugom srećom. Američanin fino razdvojio, imaš happy, imaš lucky, biraj šta ti je volja. Kod nas ni jednog ni drugog, pa kobiva štaš džaba trošit i zauzimat riječi, ionako se ne koriste. Ali zato uredno imamo recimo i nesretan i baksuzan i tužan i...

Elem ja počeo pisati post s kroz drugim ciljem, da se malo pohvalim ličnim uspjesima i poduhvatima i ključnim igranjem sreće u svemu tome, i na kraju završim s nakom kolektivnom kuknjavom i rahat patnjom. Da ga jebeš, ne mere blog bit stanište lijepih priča. A i nije da se neko usrećio pišući o sreći na blogu, pa ne bih ni ja da postavljam nove trendove...


Inače one Nore mi nema na blogu sto godina, ja se nadam da se usrećila do te mjere da nas je sve zaboravila.

Noviji postovi | Stariji postovi


Zašto je pile prešlo cestu!?

KkK



BROJAČ PERVERZNIH
372707