beats by dre cheap

o moretu...

Eh... Kaje nama tetka jestel za more, haj reko. Ona časti sve, samo da dođemo eto. Jesam li vam već pričao kako su mi tetke kul? I mi šta ćemo pristanemo.

Ustali mi u neka doba i počeli sa spremanjima. Ja konto krenut ćemo u 4-5, ko što se nekad išlo na more. Ali pošto naš hadžipremijer nije lud da nam pusti vodu u ta doba, jer ipak nije ramazan, onda smo mi možda krenuli negdje oko 8 tek. Ja upalio vremensku prognozu za iduća tri dana kad ono kiša, oluja, oluja. Ja vam i nisam neki ljubitelj oluja u Hrvatskoj, a nisam Srb(in). I kontam se od 50+ vikenda, mi izabrali onaj gdje pada kiša i nevrijeme. Pa kontam bar hajde da se nadišem onog morskog zraka, onaj miris borovine je stvarno opuštajući. Pa kaže u Podstrani, to gdje smo mi trebali doći, požar na sve strane. Kad i kod nas kiša poče padat. Znači ja sjedam u auto i kontam se što uopšte idem na more na kojem se neću kupati, ali ću možda izgoriti, i to sve po kiši.

Pičimo mi, kiša pada, pljusak, ja se tješim da je bolje putovati po oblačnom nego po sunačnom vremenu. Stali u Ostrožac po one pogače s kajmakom, pa kobiva staćemo negdje kasnije i to pojesti. Kiša nas je pratila do prvih zastava hercegbosne malo prije Mostara. Stari vozio, prvi put u ovom smjeru, pojma nema kud trebamo ići. Ja se napravio pametan, upalio navigaciju i navigiro. Ali sam ja navigiro sam sebi jer je on vozio po svom. Nekakav kružni tok, jedna tabla za Međugorje, druga za autoput, on ode za Međugorje. Tu smo se slagali kofol da smo to uradili da bismo napravili pauzu. Ja mu još govorim eno ti table, ma kakvi, lik ne jebe živu silu. I haj bili malo u Međugorju, puno turista. Sjeli u nakav hotel, krenuli dalje, ja mu objašnjavam kuda trebamo, on tamo nekim svojim putem i jedva ti ja njemu kažem da ćemo prije završiti u Nevesinju nego u Podstrani ako tako nastavi. Pa se vraćaj. De skreni ovdje, on ode pravo. I taman kad me ko pokušao poslušati, ja malo zajebem u navigaciji (ko kad su mi one mape bile okrenute vazda na sjever, pa se malo teško orijentisati), ali sam se jako brzo ispravio, što naravno nije bilo dovoljno da se popravi narušeno povjerenje. Krene on nazad, i nađe naku babu s viljuškom ispitivat gdje granični prelaz. Jebo me svak ako je ona baba otišla dalje od Međugorja u životu. Normalno baba suflira nešto svoje, a stari je sluša, upija. Pa smo se krenuli vraćat odakle smo došli, da bi zaustavio naku djecu hodočasnike. Kao eto gdje taj put što nama treba, a jebo me svak (dio drugi) ako su oni i iz okolice Međugorja. Kaže ma samo slijedite put crkve, sve što vam treba je crkva, to je pravi put, nećete zalutati. Znači ko da su Jehovini svjedoci kojima mi kucamo na vrata. Stari bukvalno shvatio pa je počeo voziti u pravcu crkve. Ja mu govorim nije bolan, vraćamo se bezveze, vidiš da su ovo neke katolhabije, nije im vjerovati. Jok. I kaže saću ja stati u ovaj frizerski salon i njih pitati i normalno oni mu kažu da ide putem kojim sam ja predložio. Mislim se jarane ne moraš ti eto mene poslušat, slušaj gugl mape, oni znaju. I jedva se mi nekako doguramo do autoputa na kojem smo izašli jedan izlaz prije, a ja bih rekao i dva, jer je moja ideja bila da idemo preko Splita, uz logičnu pretpostavku da je kvalitetnija cesta koja povezuje autoput i Split od one koja povezuje autoput i Omiš. U povratku smo skontali da je to istina.

Elem došli mi u Podstranu, smjestili se, apartman odličan, friško renoviran, unutra sve čisto, sređeno. Ja kupaće i na plažu. Vrijeme nekakvo oblačno, taman meni, a toplo. Kiše nema zglave, a vjetar nako slab. Naravno da je vremenska prognoza opet obmanula, ovaj put u moju korist. Tetka bila u nekom obližnjem hotelu, ima privatnu plažu, na kojoj sam se vala i ja kupao. I još wifi svuda. Znači dok god ti je taj hotel u vidokrugu ti imaš wifi. Koji je opet bio bolji od onog što smo imali u sobi. Plaža super, one ležaljke, šljunak, a kad zađeš jedno 5-10 metara u vodu pređe u onaj pijesak sitni, što je zapravo odlična kombinacija. Jes da je onaj duboki plićak, ali ja se poželio mora pa sam mu i to halalio. Tamo na plaži imaš onu svoju ležaljku, oni iz hotela mi donose peškire, a i nisam im gost. Još imali onaj nakav krevet s baldahinima nasred plaže i onaj neki bar pored, donese ti pića. Malo je reć da sam uživao. Ko kaže da pare ne mogu kupiti sreću u životu i da nisu najvažnije u životu, treba ga u bunar baciti. A ljuuubaaazniii... Hej zamisli, Dalmatinci a ljubazni. Znači da mi je neko pričao da ću takvo što pisati po blogu, rekao bih čuknite me po glavi ako se ikad dovedem do toga. Ali eto, i to se desilo. Hvala, molim, izvolite, kako Vam mogu pomoći, da li je sve uredu, i druge riječi su bile svakodnevnica. Ono što ja govorim, potrebno je otprilike isto energije da bi bio ljubazan i neljubazan, ali narod ovdje uvijek bira ovu docniju opciju. Normalno kasnije vidim da je direktor neki možebit Švabo ili Holandez, i odmah znaš da ljudi ozbiljno shvataju svoj posao. A ne da mi one babe sa štapom ulaze po sobama dok nisam tu i gase mi bojlere i šta sve već ne rade, i kaže pa eto slaba nam sezona.

Taj dan su došli i neki Skandinavci. Pun hotel njih. I tu jednu noć su imali nekakav maskenbal. I čitava hotelska terasa puna maskiranih Skandinavaca. I mi se nešto tu vrzmali i kae tetka hajmo da vidimo o čem se radi i mi ko kroz naku šumicu i pojavimo se na onoj terasi tip pored nekog švedskog stola oko kojeg su ni manje ni više nego Šveđani i mazijaju nekakvu hranu. I gledaju oni nas i ono ko smiju nam se kako smo obučeni, i ona ženska neka doziva čarobnjaka pored sebe i kao divi onih i on se smije. A još je smješnije što smo mi onako oko stola, pa beli kontaju ovi došli nešto da jedu. A nisam vala, jeo prije toga u apartmanu, mati ponijela hrane i previše. Ma da je samo hrane, nego svega. Ko da su one Slavenske seobe naroda 2, a ne da idemo na more preko vikenda. I vrzmali se tamo, ja ih naslikavo, ali libo njih. I to mi se sviđa, moram vam priznat, šta je njega briga što je u kostimu vuka ili Crvenkapice i što čeka u redu svoju porciju ćevapa. Baš je njih briga šta će mahala reći, i ja bih volio da i ja tako mogu. A ono meni neugodno što oni bleje u mene što sam se normalno obuko, ako su uopšte i blejali. Elem bili tu do nekih doba, otišli kući, ja zaspo ko mlijeko, ko kad sam se kupo povazdan. Bilo možda oko 7, kaže e šta ćemo sad, reko ja odoh na kupanje, oni kontali ja se zekim. Još kad marneš pivu dvije, ne znaš jel te nosa piva ili valovi, uživancija prava. Doduše skontao sam da mi je frizura totalno nepraktična za ronjanja, pa i plivanja, a još se ja dan dva prije ošišao. Ono zaronjam, sve mi oni plavi uvojci pred očima titraju, ko da sam u zagazio u onu morsku travu. A ono more čisto, a toplo, ma merak ipo.

Sutradan mi na plažu, ja prvi, niđe nikog, i ja na onu ležaljku. Znači oduševio sam se praktičnosti ležaljki. I do nekih doba smo bili na toj plaži samo moja malenkost i gomila nakih preplanulih plavih mlađahnih jal Šveđanki, jal Norvežanki, jal Danica. Brat bratu ako je koja imala preko 30 godina. A sve zgodne jebo majku, ko da ništa masno u životu ne jedu. Meni neugodno bilo. Zavalio se na onu ležaljku, oni valovi stružu plažu, ja onaj šešir nabio na glavu i dremkam, kad čujem eto ti onog hotel uposlenika, od ležaljke do ležaljke, koji si broj sobe i kolko ćeš peškira. Ja se premišljam koji broj sobe da izmislim, kad fino oni mene zaobiđoše, kobiva ne diraj lava dok spava. Pa onda nešto ulaze u vodu, i nešta melju, a milina ih slušati. Samo što se svi isto ponašaju u moru, ulete začas bez obzira jel hladna voda il nije, pušel vjetar il ne puše, i onda stoje u onom plićaku i nešto ćakulaju i izaću vani nakon 10 minuta maksimalno. Ja dok uđem ceremonija čitava, ali zato ne izlazim bar dok ne odemo triput tamo vamo do tespiha i nazad. Oni niko ba ne pliva.

Kasnije došao i ostatak moje ekipe, zasjeli oni opet na isto mjesto, kad eto ti tih iz hotela, kao ne možete ovdje, ovo je rezervisano bla bla. Elem to što smo mi tu bili jučer, to sve plaća, i to podobro (100 eurića), ali te oni služe povazdan pićima i jelima, ma samo što ti neka sisata plavka sisama ne namazuje onom kremom po izgorjelim leđima. Pa se još počeli izvinjavati, eto kao baš nam je žao, mi bismo vas pustili, kao što smo vas i jučer pustili jer nije bilo puno gužve a i vrijeme je bilo šućmurasto, pa kobiva da vam kompenzujemo. Normalno ja izgorio, jer od one oluje nije bilo ni o, bilo sunce povazdan. Ali kontam nije toplo ono, baš fino ugodno. Još ja malo malo pa u vodu, pa se tracko onim kremama, ma nema šanse. Bijela aristokratska put je morala zaplatiti jer nema džabe ni u stare babe. Srećom i nije bilo nešto pretjerano bolno, bar dok su me one pive držale. A đe i neće 40 kuna piva (10 marona). Nakva kafana na plaži, mislim jeste da je sređena vrhunski i sve, da imaš pored more i da je to isto more osvjetljeno za noćno kupanje, ali da mi je sad neka piva za te pare, vala i nije. Još ona žemska što radi tamo, ajme ća ste mi super vi, saću ja vama sve donit, kezi se, slika nas, a radi paralelno u tri kafane. Znači ja od kafane do kafane, ista ženska sve. Kako stiže, pojma nemam.

Elem bolovi se i nisu osjetili dok nisam krenuo spavati i u neka doba ustajem i kontam đe ću u pizdu materinu, što ustajem kad nema vode. Onda se sjetim da nisam (svoj) na svom, i da ne tako daleko ljudi žive normalno. Gledam one Švede, pa kontam jebote ljudi žive nekim normalnim životima, a ja se kobiva trebam zadovoljiti ovim što imam, a da su bolji od mene nešto i nisu, a ne vidim neki razlog što bi oni imali a ja ne. Zgodni oni, zgodan i ja, plavi oni, plav i ja, a pametniji i sposobniji sam bar od pola njih. Samo što oni vazda imaju vode, a ja eto nemam, jer sam se rodio tu gdje jesam i jer su njihovi sunarodnjaci drugi Šveđani, a moji naki... Ne da sam se napio vode, nego sam i uzeo onaj jogurt i komplet se namazo. I to mi je pomoglo da ne spavam čitavu noć. Oj ujutru none ko buhtlice, sav nateko, evo se do sad nisam oporavio, crven ko rak. Uvijek je do sad bila priča kako se ja eto ne čuvam, pa izgorim. A ustvari mi je koža izgleda plaho osjetljiva i to je tek sad utvrđeno sa velikim stepenom sigurnosti. Čak i ona podlaktica, koja je ranije porcrnila, mi je zagorila. Skontao sam da ću prije narednog mora skoknut do solarijuma, možda to pomogne.

U povratku stari je odlučio da me sluša glede navigacije, bar dok nismo izašli iz Kroejše, ali ga je opet ufatio šandrpc kasnije. I zamisli samo, ne da je put bio siguran i brz, nego i ugodan. Pa se premišljali hoćemol na ribu i/ili janjetinu, a pošto je mati rekla da nikad nije vidjela Blagaja i Tekiju, ja se kofol napravio da mi se pravo ide tamo. A ja pospan bio, meni samo da se kreveta dočepat, mogao sam komotno hranu preskočit. I eto odemo tamo, starog opet neki prenosi pucaju, hoće da skreće ranije na nekim raskrsnicama koje vode nigdje (bambuča) i tako. Tamo je fino bilo, ona voda osvježava, fino uređeno, doduše ima onog malo ciganluka što prodaju sve i svašta, ali razumljivo je. Pojeli pastrmku, nako vala. Mislim pastrmka je meni otprilike ko i pizza, univerzalno dobro jelo, ali nije baš svaka jednako kvalitetno pripremljena. Ali kontam nek je mati otišla i vidjela to sve, meni svejedno. Pa je onda stari insistirao da odemo do Romance, što je vrhunski uređen... pa ko neki restoran ili vinski bar ili kafana. Konji, vinogradi, ribe, mačići, nekakva muzika uživo, trava ona fino pokošena, uredno sve i čisto. Bolan sjeli tamo u Blagaju u onaj restoran, onaj jelovnik im se raspada, stolice zahrđale, oni stolnjaci prljavi, operu pred bajrame i to je to. Ovo je stvarno da možeš nekog odvest tamo svijetla obraza.

Sve u svemu, super je bilo. Da mi nije mrsko i slike bih tutno, ali eto vam mašti na volju.

Princ of Perversia
http://princofperversia.blogger.ba
11/09/2017 15:07