Jesu se svi, pod naravno dirigentsko-trendseterskom palicom Morgane, raspapričili ovih dana da sam tačno i ja morao napraviti, i to paprike à la ja način. Nemam ja ništa protiv. Paprike, tačnije sataraš, me vazda podsjeti na Anti-Idiota. Ali o tom sam pričao 100 puta do sad, pa neću i ovaj put. Ima mahanje od mene ako čita (između pauza kad… radi nešta drugo). Volio bih da je Ironična bila tu da to sve poslika, sviđaju mi se njene fotografije. Mislim da bismo napravili dobar fotošuting nas dvoje. I Silencija, ona mi je vazda asocijacija na mesinu, doduše limitirano na bloggeru samo. Ali ne stiže ona da misli na nas, jer je preokupirana tamo nekom drugom mesinom1…
Tri banane. Jedna s onom naljepnicom. Normalno počastim se baš sa tom. Konto sam je ostaviti za kraj, ono kao šlag na kraju. Ali čuj šlag na kraju. Pa to samo važi u pripremi, ne i u konzumaciji. Treba sve odmah i sad1, ko zna šta sutra nosi. I hoće li ga biti uopšte…
osim posla i obaveza, to treba odgađati do posljednjeg momenta ↩︎
Kod nas u firmi je došo neki novi sroljo i da se dodvori nekome iznad uveo nekakve štedne režime struje na laptopima, a sve pod krinkom zeleniša i očuvanja okoline. Možda čak nije ni neki novi, možda je neki postojeći sroljo izmilio ispod kamena ispod kojeg se sakrivao sve vrijeme. Meni je ova priča oko očuvanja okoline bila isprva jako primamljiva, pa ko ne bi volio živjeti u nezagađenom okolišu. Sad je već na nekom nivou vegetarijanstva, ono eto vas tamo pokušavajte vi nešto, stipu me gatibo. Baš zbog ovih srolja, koji eto šatro se satiru od čuvanja okoline, a znam da to rade da uštede koju marku. A po pravilu, što više firma truni o zelenom, to više zagađuje na hinjaka. Što se čovjek dublje roni u te tematike, to mi se sve više čini kao jedna velika ubleha. Opet, s druge strane, u meni je neki trun optimizma da možda na kraju i izađe nešto od svega. Ko što smo eto zatvorili onu ozonsku rupu, ako se toga iko više sjeća. Stalno trunili nemojte se šprajcat ničim, ima rupa. Ja stvarno nisam ništa šprajco, koristio onaj desmrdator u stiku i nisam ni grafite šarao (puno). I eto, dohakali smo joj.
Uglavnom mene ta zelena politika naše firme nervira jer ja sad ne mogu upaliti kompjuter i gledati svoja posla. Haj ja razumijem da on to sebi uvede u firmi, ali pusti me da u vlastitoj kući trošim struje koliko mi je ćejf. Ne može ni to. Žalbe i molbe da se meni mijenja taj režim su uzaludne. Nego moram non stop blejati u njega, mahnut mišem, kliknut nešto, jer se nakon možda tri minuta sve počne gasiti. Prvo, ko je budala da radi po čitav dan, sjedi i bleji to tako. Drugo, nije mi posao takav da vazda nešto moram njihat mišem. Nekad moram nešto pročitati i treba mi duže od tri minuta da skontam. Nekad moram nešta u rokovnik zapisati. I ti sad strepiš hoćel se ugasit il neće.
A da ga pustiš da se gasi stalno, to je tek poslovna noćna mora. Znači prvo se moraš logovati na kompjuter, kucaj one šifre, koje moraju biti od 15 karaktera bar. Pa onda pališ jedan VPN (da dušmani ne uprate IP adresu), i to i ako si u firmi opet se moraš na njihov VPN kačiti. Pa se onda kačim na drugi VPN (da dušmanov dušmanin ne zna IP adresu prvog VPNa), pa nekakve autentikacije na telefonu, jedna, druga, dvofaktorske autorizacije, kucaj šifre jer browser briše i ništa ne pamti, virtualne mašine i ine pičke m*terine. Sistem postavljen tako da ima 101 prepreka od momenta kad upališ kompjuter do momenta kad počneš da radiš. Pa ja pola dnevne radne energije posvetim samo da mi ekran ostane upaljen. Gvantanamo na aparatima.
Našo nekakav jutub video od 8 sati, upalim pa tandara. To mu kao okupira pažnju. Funkcioniše jedno 87% vremena. Nekad mu upali onu reklamu koja traje po 2 sata, nije to ni reklama nego nekakva predavanja i seminari, pa mi kaže eh ti si bot, pauzira video i nakon 3 minute se opet sve ugasi. Jebo mu Skajnet mater!
Vidim svi nešto muku muče sa slatkom. Nisam ni ja ništa bolji. Nisam pojeo ništa slatko, pa htio bih reći jedno bar 3 godine unazad. Ali nisu to prave tri godine, ove godine godine, nego nako ko one pseće godine ili šta već ima na taj fol. Čuj pseće godine, to ko je izmislio svaka mu ga čast. Kad kažem tri godine unazad, mislim na ono možda 2015. ili 2016. Ne znam koliko ima tačno, znam da je bilo nekih svadbi u međuvremenu. Jedna od njih prije nekih sedam godina, znači minimalno toliko. Jednom sam i Banditi nešto pričao na tu temu. Uglavnom, samo sam jedan dan odlučio da prestanem jesti slatko.
I mogu vam reći da se puno toga promijenilo u mom životu od tog trenutka. Na gore, uglavnom. Mislim nevezano za to slatko. A što se slatka tiče, pa eto, osim što ga ne jedem, ostalo je ostalo isto. Ne osjećam se vala ništa bolje, a nisam ni nešto smršo. A možda je to ono ko kad sam pričao jednom o medu, kako samo lažu ljudi da je to neki aman zaman lijek, a ja ga eto jeo pa opet bio bolestan. Pa mi jedna blogerica, ne mogu joj se sjetiti imena i lika, rekla pa možda bi bio još više bolestan da nisi jeo. Možda je tako i sa slatkom, možda nisam smršo, možda bih bio samo deblji no što jesam.
U tih mojih, minimalno sedam, godina nejedenja slatka sam primijetio da je zapravo puno teže s drugima ljudima izaći na kraj s tim nego sa samim sobom. Ko one žene kad im kažeš da te ne interesuju, pa ti se počnu skidati iz inata. Nevjerovatan pritisak da probaš eto baš neke njihove hurmašice ili baklavu, da probaš baš ovu tortu povodom rođenja djeteta, nečiju svadbenu tortu, ili nako eto odeš u goste i sad te nešta munta i nadjebava se s tobom oko nekih bezveznih đakonija, bakinih kolača, Jadro keksa i šta ja znam, zbog kojih ne bih prekinuo svoj sedmosatni post, a kamoli (minimalno) sedmogodišnji. Isto ko oni drogeri, tako je i njima garant. Hoće da prestanu, ali te stalno neko nutka. Presto sam, ma haj malo, haj šmrkni malo šta će ti bit, de neće ti na nos izaći, de malo. Zato ja nikad nisam ni probao te droge. Znam da sam nikakav karakter, i da ja to ne bih mogao nešto malo rekreativno. Kod mene bi to odmah bilo daj mi sve i odmah, bio bih profesionalni šmrkač droge. A i nije mi ih niko nikad ni nudio, kad malo bolje skontam. Niko ti ba ne nudi ni švarcvald torte da se omrsiš ili donauveleta, nego ti uvali neku šećernu bombu, jer su to naši specijaliteti, da ti dohaka. A mislim i da mi ponudi to, opet ja ne bih. Bilo je momenata u mom životu gdje da mi nudiš na izbor da motorbotam sise Pamele Anderson (u njenom prime timeu) ili da motorbotam švarcvald, ja se ne bih dvoumio puno oko izbora. Mislim meni se i dan danas javi ta želja, ali kontam jaro ako nisi do sad, nemaš šta ni sad pokušavati. I to me nekako motiviše da nastavim. Kao ako bih sad motorboto tortu, pa onda ispadoh budala što nisam to radio sve ove godine. I to me zapravo i motiviše da se suzdržim još samo ovaj put. Ali zato šta voća pojedem…
Gledajte uživo nestajanje osobe s bloggera. Sve enejblano od strane drugih blogera, hajcaju je nemilice. Pa će se kasnije fatati zaglavu i kmečati a gdje nam je ona Carrie, nema je 100 godina. A ona tamo neđe zaljubljena, baš je briga za blogger i blogere. Ko i sve druge prije nje…
Mislim da nema više fajde čekati na ostale da odgovore, pa krenimo redom. Možete kliknuti na opciju za koju ste glasali i dobit ćete rezultate.
a)
Ukoliko ste glasali pod a) to implicira samo jedno – nedostaje vam Blato. Za ovu opciju glasalo je 24% ljudi. Da li zato što je najduže nema ili je bilo nešto u njenom pisanju što vam je budilo lijepe emocije, moderna nauka još uvijek nije u stanju objasniti. To ne znači da vam ne nedostaju i neki drugi blogeri i blogerke, ali Blato je ipak numero uno u vašem srcu nedostajanja. Potpuno razumljivo, dodao bih.
b)
Ako ste pak glasali pod b) – sve upućuje da vam na bloggeru najviše nedostaje Selina. Ne nužno samo Selina, ali zna se ko zauzima počasno mjesto nedostajanja. Niste usamljeni u ovom stavu i razmišljanju, 32% bloggera je glasalo kao i vi. Puno je mogućnosti zašto je to tako, možda vam nedostaju njeni dugi tekstovi, kratki komentari, njena ličnost, ili pak nešto treće. Razloga za nedostajanje je puno, ali se sve svodi na jedan izbor. Sasvim očekivano.
c)
Ko je glasao pod c) pripada grupi ljudi, njih 27%, koji dolaze na blogger a kojima fali Silencija. Među ovom kategorijom su uglavnom ljudi kojima fali njeno komentarisanje, kao i oni kojima fali njeno pisanje, a dobar dio čine i ljudi kojima nedostaje iz nekih drugih razloga. Ne treba isključiti mogućnost da je u pozadini ovakvog odgovora više razloga, a ne isključuje ni mogućnosti da postoje i drugi ljudi koji trenutno nisu na blogu, a koji vam nedostaju. Unatoč svemu, ovaj izbor je nimalo iznenađujući.
d)
Ostali glasači, njih 30%, su glasali za Raru. Ovu skupinu ljudi odlikuje jedna zajednička karakteristika – od pomenutih ličnosti najviše im nedostaje Rara. To ne isključuje mogućnost nedostajanja i drugih osoba koja više ne pišu, ali Rara je prva među jednakim. Njena pisanja bilo u formi posta ili komentara, a možda i sve u kompletu, je ono što vam bloggersko iskustvo čini nepotpunim. Teško je zapravo razlučiti šta se tačno krije iza motiva ovih glasača, ali ono što je jednostavno zaključiti jeste da takvi rezultati nisu neočekivani.
Pošto znam da volite ove testove i tako to, evo jedan.
Hodate šumom čarobnom i sretnete zeca. Zec vam kaže da ako nastavite naprijed, povratka nema, ali možete i odustati odmah. Ako birate da odustanete odmah, možete ovdje prestati čitati.
Ako ste nastavili dalje, možete i nastaviti čitati dalje. Hodate dalje šumom i na raskrsnici sretnete čarobnjaka sa onom šiljatom kapom. Upravo izlazi iz debla ogrmnog hrasta, koji je isto vjerovatno magičan. On vas pozdravlja i govori vam da su pred vama četiri puta. Povratka nazad nema ovaj put. Svaki od puteva vas vodi ka jednoj od blogerki i nakon što se susretnete sa njom, ona će se vratiti skupa s vama na blogger kao nekad u osam. Koji od četiri puta ćete izabrati, onaj koji vodi ka: a) Blatou b) Selini c) Silenciji d) Rari
Pišite odgovre u komentare, a u idućem postu ću objaviti rezultate. Inače, imena su poredana abecednim redom, da ne neko ne bi pomislio da ima nekih sugestivnih sugestija i konotacija.
Haj sad da ne pričam sve, ko će to čitati, ali na kraju nije ni loše ispalo. Saznao sam da mi je sutra praznik. U ponedjeljak mi je praznik. Ja ne znam kud ću sa sebe, ali te me informacije raduju. Bilo je još nešto, ali sam zaboravio.
Riječ shtick sam čuo možebit u engleskom. Mada mi zvuči kao jidiš. Pošto ne znam prijevod riječi shtick na bosanski, skratiću post. Ustvari mislim da i ne postoji prijevod te riječi na bosanski. Poprilično sam siguran.
Uglavnom, nisam upalio mašine zadugo. Nemam gdje sušiti. Ono sušilo je odavno postalo stalni inventar u dnevnoj, a odnedavno ga koristim ko neki pseudosto. Nemam ja to gdje sad premještat da bi se veš imao gdje sušiti. Fali mi prostora. Uvijek mi je falilo prostora. Jer prostor je ko i pare, uvijek ga malo. Neostvarena želja da imam jednu prostoriju i u njoj samo jedan, meni ergonomski prilagođen, sto. Radna ploha takoreć. I lampe iznad i ništa mi više ne treba. Razumijem one lebensraum otimačine. Mislim da je to ustvari moj shtick, da razumijem sve i svašta. Nekad sam mislio da će to biti lova. Kao Batman, ali da nisam baš siroče. Kao mladi milioner, a sve pošteno. Fol unovčio pamet. A jesam zapravo. Zato nisam ni blizu, što opet govori za sebe. Za mene. Ne opravdavam, ali razumijem.
Koristimo kolačiće da bismo vam dali najbolje iskustvo na našoj web lokaciji. Nastavljanjem korištenja ove web lokacije, slažete se sa našom upotrebom kolačića.Prihvatam
