Pođem ti ja danas do prodavnice, i haj reko da bacim smeće. Samo što je eto u drugom pravcu, pa ja umjesto da se okrenem i pođem gdje sam pošao, skontam odoh ja malo prošetati. Ovi prethodni dani su bili intenzivni, a ima ovdje jedna ulica kojom sam prošao samo do pola. Znam ja otprilike šta ima duž cijele ulice, ali nisam eto nikad bio. Kontam taman krug napravim, i eto me pravo u prodavnicu. I negdje na početku te ulice i neko auto stoji, ko da prođe kroz neki prolaz ali se zaustavio baš nako na pješačkoj stazi. Sad mene nagoni da idem na onu biciklističku, da poginem. Kontam gledaj hahara, kad neki lik izlazi, onako sa štakama. Haj kontam eto, nek ti bude. Nego on ti otvara vrata kad izlazi jedan cuko, onako čupav sav. I ne znam ni ja što, ali me to podsjeti na jednu scenu, pa ima njoj možda i tri godine. Jedan sasvim drugi lik, jedan sasvim drugi ćuko, i neka skroz druga država. Elem pođe ti taj lik tog cuku čuldračiti, nako eto, na ulici. I ja isprva gledam i kontam gledaj (i ovog) hahara. A kasnije onako razmišljam, ma znaš šta, upravu je on, nije mu ovo ni loša ideja. A nije vala ni da ima neke konkretne štete. Samo nako neobično za vidjeti, pa odmah na prvu čovjek konta da je pogrešno. I dok hodam, kontam pa vidiš mogo bih i ja čuldračiti, sebe doduše, nemam nikakvog džukca poredame. I jesam, i mogu ti reći nije loša ideja. Bolje nego u kući u svakom slučaju…

Ja sam jedini čoek koji ode u Bosnu na odmor i smrša par kila. Živ i zdrav…

Stojim ja. I neki mali probirdžija (u nastanku) prolazi pored mene, nemaš ga šta vidjet. Tamani nakav sladoled na kašiku. Prošao metar ispred mene, pa stade i okrenu se prema meni. I ja njega nako pratim. Nastavi dalje, napravi još par koraka, jedan metar možda. Pa opet stade i opet se okrenu i gleda mene. Gledam i ja njega. Ko oni kaubojski filmovi. Nikog među nama. Par ljudi sa strane gleda. Pa opet on nastavi, metar dva, pa opet stade i okrenu se. Ovaj put mu mahnem i salutiram, sve u jednom. Kad eto ti njega do mene i pruža mi onu ruku sveskupa s kašikicom u njoj, i ja njemu reko daj petaka i nako se momački hajfajvamo. 🙏

I ode lik kud je i pošao, maštrafeći onaj sladoled, bez i da se još jednom osvrnuo.

Danas vidim jednu bombatre, u punom smislu te riječi, na semaforu, u onoj majičici što se skupila u pranju. Ono ko ne interesuje me, ali ako neko pita ne volim ja to nešto inače. Fol body positivity. Fuck body positivity. Ja jeo danas četiri puta konkretno. I još vako između toga malo manje, ali dovoljno značajno, konkretno. Ko sam Vilendorfska venera. I sad ja fol neki body positivity, haj bjež ba. Još te tapše po leđima, ko dobar si ti. Ne mogu ja to ni kod sebe, kamol kod drugih. Ali ova bombatre jaro six pack.  Nisam ni znao da me pomalo loži to. 

Tako da, pod jedan, svaka čast. Dok nisam i sam zašao u domaće, ali i inostrane, bilderhane, nisam baš bio svjestan koliko moraš uprijeti da bi postigao neki rezultat. A onda kad sam vidio koliko sam ja morao, i koliko sam postigao, sa svom svojom neefikasnošću, počeo sam nekako biti razumljiviji prema onim što se tako poprave pa okolo paradiraju razgolićeni. I ja bih da mogu! Da imaš samo ravan stomak, to je bolan postignuće u ova doba kad je svaka hrana ukusnija od prethodne. Ali i to onako najčešće kod onih džepnih venerica. Dojma sam, da se opravdam, da je nižim ljudima lakše izgradit dobar izgled. Ne znam imal neko utemeljenje u tom. Kontam nako niži ti centar gravitacije, pa ti se lakše birikat sa svim. Mada u svaki dobar izgled treba uložiti puno vremena i truda i ja to nekako uvijek poštujem kod ljudi. I ne da poštujem, nego i volim vidjeti (zato uvijek volim vidjeti ono kad ljudi meću svoje prije i poslije slike). A ova još pride vitka nako. Ma perverzija jarane, samo takva.

A pod dva, može me imati.

Pošalje mi stari dva džempera, vunena. Kontam koji će mi džemper, ja džempere nosio posljednji put u ratu možda. I tako su se oni kiselili u ormaru do jednog pohladnog proljetnog septembarskog dana. Mazija u stanu, samo takva. Baš ga nešto složilo. I haj strpim se ja jedan dan, ko ono proći će valjda, šta li sam već razmišljao. Pa i drugi. Treći dan, isto ba sve, možda i gore. I u neka doba se sjetim pa imaš radijatore paša moj, de upali, nisi u Rajvosa da ti neko drugi pali. Na neke stvari se baš teško navići. Eto recimo to s radijatorima. Ili s praznicima. Nemam uopšte neku naviku što se toga tiče. Elem, ja ti za radijator kad šipak, ne radi. Odem kod ovog svog fizioterapeuta, reko radil kod tebe, kaže radi što ne bi radilo. E reko kod mene ne radi. Ja bolan u šorcu još. Vjeruješ da nisam imo neke trenerke nešto za po kući, a gdješ u pantolama sjedit. Bolje se smrzavat jel. Ni priglavke. Ovdje ih niko i ne prodaje, a u Bosni niko ne plete priglavke broj 45 recimo. Ko ono jebo te s golemim stopalima, nek im otpadnu. Elem, sjetim se ja tih džempera. I počnem nosit taj jedan, i evo vjeruješ i dan danas ga nosim. Nekad kad kuham pa skinem. I ljeti kad je baš vruće. Zabije mu se neka, pa ne znam šta je to, ko ona kuglica odjeće, znaš ono, znaš na šta mislim. Elem, zabije se to jedno negdje na leđa. A džemper nako, nema prednju i zadnju stranu. Ima etiketu, ali mislim nako na prvu ne moš razaznat koja je koja. I eto ima ta kuglica, koja je eno preživjela i pranje, tako da je to sad neka oznaka i moš isprve obuć ispravno.

neka pjesma o džemperima.mp3