Ima ova jedna galerija, pa neću reći ni da odem često. Prođem đahkad pored. Doduše u posljednje vrijeme dosta rijetko jer sam više odselio iz tog kraja. Ali me put nanese neki dan i nako malo zvjernem šta ima, kad slika Marlon Brando. On nako iz mlađih dana ili starijih, kako se već osjećao dok je snimao Kuma. I sad on nako na slici, malo u nekom stilu nešto, nako eto do pasa. Do bradavica. Ali ne vide se one, obučen je. Nije ni bitno. Ko ba hoće sliku Marlona Branda iz neke x scene iz Kuma u kući da mu visi na zidu i da to gleda svaki dan. I kasnije kuka nema umjetnik para. Kako ćeš imati…

Ja na kasi i čoek neki ispred mene. Ustvari bio je on i malo više ispred mene. Gledam kupio jednu mrkvu i vaga je sad na onoj kasi. Kontam se jarane ko kupuje jednu mrkvu samo. Šta će mu. Mislim ne troši lik moje pare, kupuj šta hoćeš, šta me briga. Ali me onako lajt nervira to ponašanje. Šta moš od jedne mrkve. Onda kontam meni kad se jede mrkva, ja odem i kupim kilo mrkve ili pola kile, koje već bude pakovanje. Pojedem jednu mrkvu, dvije, kolko mi već ne bude mrsko čistiti. Ostalo tutnem u frižider do neke iduće prilike u kojoj se zaželim mrkve. Do tad obično ta mrkva, mene željna, istruhne. Kontam se, možda si ti jaro i upravu. Što ne znači da ja neću opet po svom…

Jedino što je gore od ove fizičke selidbe je možda ona digitalna. Trebaće mi 7 dana da se dohavizam i da vratim na staro kako je bilo. Ne mogu ni (o)pisat koliko mi je muka od svega.

Imao sam tu sreću da me mati učila da se ne valja smijati drugima. Stalno je ponavljala da se to vazda čovjeku vrati u životu. Mislim i dan danas to govori. S neke druge strane točka sreće sam ja to sve slušao i nisam pretjerano mario, iako mi je život pokazao iha haj puta da je mati bila upravu. Kad sam došao vamo, a možda i nekad prije haj ga znaj, napišem ti ja listu stvari koje hoću kupiti. Između ostalog nekad vrlo rano u dolasku kupim novi laptop, pa je ta lista ostala na tom starom, s kojeg sad pišem (ne pitaj što). I baš otvorim listu i kupio sve s nje, osim vage. Vagu nisam nikad kupio. Nisam naišao na neku koja će me zaintrigirati. Ni kao horoskopski znak. Kilaža mi je stabilna, pa mi haman i ne treba. Šatro pazim šta jedem. Ali to samo dok ne dođe subota, onda je raspašoj. Kile su ionako broj. Kao i za godine što kažu. I pare su broj, na računu. Kobiva ako je broj nije važno – ma nemoj! Na toj listi nije bio toster, iako je, iz današnje perspektive kad sam malo pametniji (šatro), trebao biti. Dobio sam jedan na naselje, onaj preklopni. To je stvarno čudo od tehnike. Vako ga ne koristiš jedno pola godine, onda odjednom dođe na red i onda tučeš one neke presovane hljebove i šta već natrpaš u njega jedno mjesec dana dok ti se više ne smuči hrskav hljeb, i onda ga opet nema po’ godine bar. Ja ga danas koristim ponajviše kad pravim one moje tortilje. Neki dan u prodavnici kad za cenera onaj tostač, što oni hljebovi sami iskaču iz njega. I ja šta ću, kupim. Onaj tostni hljeb je jednostavno perfektan kad iskoči, sav nako potaman zarumenjen. I to…