Neki dan me jedna batre iznenadila ugodno mogu vam reći i o tom sam zapravo i pošao pisati isprva. Tako malo eto mi u priču, šta ima i ja joj pričam o svojim životnim izazovima i dešavanjima, avanturama takoreć, pa i problemima i dilemama. Kae čućemo se. Dobro reko. Ono standardna neka priča, nije bilo ništa obavezujuće. Kad javlja se kasnije i kaže
Ja sam uglavnom bio (i ostao) u se i u svoje kljuse tip. Ne volim da mi neko drugi pomaže. Zapravo je vrlo uzak krug ljudi kojima bih se obratio za pomoć. I ono da mogu očekivati u nekih 5-10% odstupanja da je to to, bez da ja sad ulazim u neka detaljna objašnjavanja i duge priče što to meni baš tako treba. Sve mimo toga mi na nos izađe. Evo recimo ja neki dan pitam jednog lika oko savjeta za auto. Kažem imam nekih €35k i hoću uzeti auto, dvoumim se između modela A, B i C. Informisao sam…
Realno niko više i ne piše neke smiješne priče, dogodovštine i šta ti ja znam. Nije loše malo promijeniti. Mada nešto kontam kako čitam ovaj Selinin post, možda je to i bila namjera nove uprave. Kao hajmo im zapuštenu, ali funkcionalnu, platformu zamijeniti ovom šatro novom i dobro nefunkcionalnom, dok ih ne rašćeramo i ne ugasimo ovo zavazda u nadi da će oni možda preći na blog.rs ili šta ja znam. 🥱 Ili je to ili su oni fakat kontali da će se opariti od nas 10-15 što smo ovdje u nekim neredovnim intervalima. Jarane više biste se oparili od…
Joj meraka kad se vraćaš u neka doba kući, onako gladan, i onda naiđeš na stanici na dönerhanu otvorenu, i on ti ono sklepa i svi sretni. Ne može bolje od tog.
Die Niere vam je bubreg, a der Stein je kamen.
Konačno sam se sjetio šifre za blogger! Znam, nije me dugo bilo, ali pisat ću češće ubuduće sad kad znam koja mi je šifra hehe. Večeras sam naišao, a kad kažem naišao mislim aktivno tražio, jedan projekat na kojem sam radio dugo vremena. I nađem na jutubu, lik priča o tome. Ljudi onako gledaju, ne znam ni dal ih interesuje il ne, a ni mene ne interesuje jel njih to interesuje ili ne. Premda niko i ne zna da sam ja to napravio, ja sam se baš nekako fino osjećao, pogotovo kad znam koliko sam vremena i rada i truda…
Znači hodam nekim sokakom ovdje i normalno zvjerlam unaokolo kad spazim ko neka prodavnica nešta, i unutra ba ćuko leži na podu. I sad ja nako kontam jel pravi, možda ga je neko zaboravio razumiješ, da priđem da bolje vidim, kad poče da laje iz sveg glasa. Kontam kakav ćuko, ovo je prava mala džukela. Tačno ne znam ko vidi onog pekinezera ili tako te male džukele i konta joj ovo je tako divna životinja, moram ga imati. Te lajave i kreštave male, one pugove naprćene i sve ostale što ne mogu disat, buldoge, pit bulove i sve ostale abominacije…
Kompromisi su jedan od gorih ljudskih izuma. Teško izlazim na kraj s njima, priznajem. S jedne strane nisi dobio šta želiš, a s druge strane kao dobio si ipak nešto, pa nemaš ni neke osnove da rondaš, šta hoćeš eto više. Pa bolje da nisam dobio ništa, nego tako nešta napola. Najgore od oba svijeta.
Luke Million mi je jedno od većih otkrića ove godine…