Došla mi mati neki dan. I ja mjesto da joj kažem idi tamo u drugi stan pa spavaj odnosno ostani tamo, jer sam bio bolestan /i niko od vas ni da pita kako mi je/, napravim se ja blesav, kofol mi nije ništa. Ali odem ti ja i napravim sebi čaj. Normalno ona sumnjičava, odmah ispituje jesam li bolestan, a ja to sve nako negiram. Ko kad je kod nas više neka tragedija kad si bolestan. Ili ćeš umrijeti ili ti uzme pametovati a što nisi ovo, što nisi ono. Što hodaš bos, što si u šorcu, de ovo, de ono. A posljednje što ti treba prilikom bolesti je pametovanje, dočim i mimo bolesti. A s druge strane i da se ne sekira. Što ne zna, ne može joj naškoditi. Ima taj trend u familiji s obje strane. Pa kad ja odem doktorici i pita me za historijat nakih bolesti koje bi mogle objasniti moje stanje, ja joj velim da nemam pojma jer se kod nas ne priča o tome. Nego, ne dam ti ja reći da sam bolestan. Ma reko volim piti čaj. A njoj sumnjivo, pa otkad to, nisi nikad prije. I to isto u familiji, ako jednom nisi pojeo krastavac, ne moraš do kraja života. Ili još gore, ako si ga jeo prije, pa jednom nećeš, to se odmah saziva familijarni sastanak da se ispita otkad više ne jedeš krastavice i zašto. Kako je, tako je – za vijeke vijekova. Uglavnom, kasnije je više i očito bilo da sam prehlađen, jer je na kraju i njoj prešlo. Ali sam ja nastavio da se pravim blesav, i ne odustajem od priče o čaju. Pita danas hoš čaja, hoću reko još pitaš…

Neke očigledne stvari ti neko mora reći, iako se eto kobiva i podrazumijevaju. Tipa kad se rukuješ da se rukuješ ko čoek. Ja se sjećam kad mi je to jednom reko jedan (srednje)školski kolega. Bio sam nako u fazonu da to ispustim iz ruku, ko i sve drugo u životu u tim godinama. Trebale mi tad ruke, jebiga… za neke druge stvari. I kad mi je on to rekao, kontam hajde, možda je čoek i upravu. Mislim da sam tad nekad počeo i vjerovati u one priče oko rukovanja i karaktera. Pogotovo kad naletiš na nekog krkana koji ti obavezno izgnjavi ruku kolko ikad može u tih par momenata pozdravljanja. Mada ja ne bih rekao da sam bio neki mlohonja, a beli da jesam. Ili jesam bio, a nisam prestao kad sam promijenio rukohvat. Moja ova, hajmo reć šefica /iako ja lično ne priznajem njen autoritet/, kad se rukuje sa mnom ko da mi uvali mlohavu ćunu u ruku. Nikad nisam simpatisao takve žene, a nije da ih manjkalo. Prvi dojam jebiga. Pa tako i sa ovom, imam neko mišljenje o njoj, pa ne baš pozitivno. Sve kontam sad će me nešta zaebati, samo čeka da spustim gard. A ona je onako uvijek bila fina prema meni, koliko to poslovne okolnosti dopuštaju. Tako da mi je neka borba /svjesnog i podsvjesnog/. Što bi reko Frojd, možda njoj samo niko nikad nije rekao kako treba da se rukuje. zana-rukuju_se_rukuju.mp3hladno_pivo-mlohava_cuna.mp4

Odem sad u prodavnicu da kupim jedno, i kupim drugo. Nemaju one korpe. Nervira me to. Kao da on mene nasanka da ja uzmem kolica, pa ću kofol puno to natrpati i tako više kupiti. Jaštaću. Ja ću radije bez kolica, pa nako kolko mi u ruke stane. Nisam jednom. A nije samo to, nego ona kolica nekakva kabasta, svijet nekakav u svom svijetu, bezobziran, da ne kažem bezobrazan, pa se nako naguzi nasred prolaza, samo da pogleda, onda se ti nešto vijugaj oko njih ko Mikka Häkkinen iz boljih dana. U nekom momentu znatiželje skontam imaju i ona ko malo manja kolica. Pa sam i to počeo vozati u neka doba. Ali su ona obično zaključana, a meni se mrsko jebavat s onim žetonima. Mislim zaključana su i ova velika obično, ali kako ih više ima, tako je i više šanse da ih neko ostavi samo nako. Neki dan sam doduše jednom naišao na kolica i u njima onaj žeton. Ne znam jel ga neko slučajno zaboravio ili možda planski jer ga je proćeralo recimo. Vratio sam kolica uredno, ali sam ostavio žeton u njima. Kontam možda se neko ko i ja obraduje kad ga vidi. Ako. Naručio jednom onaj ko šatro ključ, ali nije se nešto proslavio, više radi nego ne radi. Ja ga uguro jednom, a iza ljudi čekaju, a ono nešta neće. Joj srklet samo takav. Najgore što se ja u tim situacijama ne mogu tom svijetu okrenut i reći štae, šta gledaš, viš da radim nešto! Nema to bogatstvo jezika /lijepi naš bosanski jezik/. Pitam jednu reko kako se kaže ovdje ono dijete, dijete kad ideš kroz gužvu, pa da se razmaknu. Ja sam tako triest godina kroz gužve prolazio. Ko rotacija, al za pješake. Kaže ona ovdje se samo kaže izvinite. Eh, kontam se…

Da se i sam tuspasim među te nesretnike koji iz nekog /usranog/ razloga ne mogu pisati postove jer neko ko održava ovo govno od servisa ne zna šta radi. Samo na blogger.ba, i možda nigdje više u svijetu, servis za pisanje na kojem ne možeš pisati. Do nekih boljih vremena…