Pantić ti je super čiča. Doduše, malko je lud.
Meni je jedne prilike matematiku neku predavao. Sjećam se da je tada bilo dosta mojih poznanika. Neki od njih, komandosi po struci, teglili su sa sobom nekakvog eksploziva. Ja iskoristih priliku pa svezah uže na jedan kraj, a drugi kraj je trebao aktivirat taj isti eksploziv u slučaju da neko povuče uže. Da situacija bude bolja, čitava skalamerija se nalazila baš njemu na putu kojim je redovno paradirao.
Isprva niko nije skontao. A onda, kad me jedan od njih skontao, ja se samo nakezio i pokazao standardnu facu "šta fali". I on se nasmijo na sve to, i napravio facu "haj da vidimo šta će bit iz svega ovoga".
Čekam ja čekam, Pantića jel. On nešto priča, više se i ne sjećam šta. Prilazi užetu i ne primjećuje ga. Pa i zapinje čak, ali nedovoljno da aktivira čitavu skalameriju. Smiju se ostali, valjda što je zapeo. On se mršti, a i njemu smiješno. Kontam, da znaju svi da smo trebali odletiti uzrak, nikom ne bi bilo smiješno.
Onaj se samo nasmija na sve.
Kontam, možda je vako i bolje. Vrijedilo je pokušati svakako.
Poslije nas je počastio vinom. Slavili smo nešto, možda je to čak i bio rastanak s njim. Kad je nestalo vina, prešli smo na kolu ili nešto slično (ako uopšte ima nešto slično gadosti od kole).