o bibimbapu…

Odem jedne prilike, a to je opet priča za sebe, ta prilika jelte. Nije ni neka prilika pravo da vam kažem, više nako situacija. Odem u restoran. I tamo neki tip što bari neku trebu i ja. Dođe mlada, izvolitega, reko de ti meni ovaj bibimbap jedan i neku vopi njihovo. Možda i nije vopi, možda je bila neka njihova Skykola ili nešto tako. I donosi meni ta to jelo, i ja nako gledam šta ću ja to da pojedem. Nisam ja baš sivonja koji će navaliti u nepoznato kad je hrana u pitanju, ma koliko bio gladan. I ona meni kao vidim ja nisi ti baš iz Koreje, pa eto da ona mene posavjetuje kako se to jede, to se sve nešta izmiješa hu ha i jedeš. Još mi i viljušku donijela. Reko fala i ja je poslušam, izmiješam sve i počnem jesti. Štapićima. Skonto sam što su oni svi nako ba čang šlang, pa ti dok nabereš onu hranu na one štapiće, pa tebi više dodije da jedeš. I tako oni jedu malo. Bolan što možeš nabrat viljuškom, natrpaš puna usta i još imaš u rezervi kašiku hrane samo čeka da bude pojedena. Jednostavno ove evropske metode konzumiranja hrane su kud i kamo efikasnije. Nije mi čemu bilo iskreno. Moš ti to pojest, ali vala da mi je neki ćejf i nije. Malo sam više očekivao, vamo briljiraš u nekim udarnim segmentima, i onda imaš tako jelo. Ne ide.

Danas odem na jedno sasvim drugo mjesto, isto jelo. Kontam možda je onaj tamo kuhar levat, pa ne zna to pripremiti kako treba. Ovaj kuhar ima i onu uniformu sa zastavom na miški, i kapa ona pola metra uvis. Džaba. Isto, ako nije i gore…