o ženama kriminalaca…

Gledam spengali nekog prodavača droge, pa reko da vidim ja ko je taj polusvijet. Ne znam ni ja što se interesujem tim temama iskreno, nemam nekog racionalnog objašnjenja. I vidim žena mu neka bombatre. Baš nešto razmišljam o tim ženama koje privlače taj kriminalni polusvijet, kako vazda njih u medijima prikazuju ko neke žrtve. Kad se recimo dva kriminalca udruže, pa fasuju od nekog trećeg, svak kaže super dva govneta manje, kud i taj treći nije zaplatio sa njima. Ali žene imaju taj neki imunitet.

Kao jadna ona znaš, nije ona ništa kriva. Vazda se potura ta neka slika infantilne žene koja ne zna svjesno napraviti loš izbor u životu. Ma ništa ona ne zna ustvari. Vazda je nju neko prevario, neko je nasamario, nagovorio, psihopata on. Neko muško, kad vidi tog nekog potencijalnog klošara i pređe na drugu stranu ulice, to je minimalno što je mogao i morao uraditi. To se očekuje od tebe, šta ti imaš tamo nešta s kriminalcima nekim. Ali za ženu je default da nju neko prevari, jer takim ženama se inače gadi taj neki lagodni život od preprodaje droge. Ona gore dvojica što su se udružila, to je planski. Tu niko nikog nije nasanko, nije niko nikom prijetio da uđu u to ortaštvo, ali sa ženama je pak drugačije. Ne zna ona koga ima pored sebe, a kad otkrije to je već kasno.

Ja ti jedne prilike upoznam jednu bombatre tako. I normalno prvo što sam uradio, kako se zoveš jel, pa kako se prezivaš i čim sam čuo prezime kontam nešto meni to poznato zvuči. Kae ode ona da nam naruči da jedemo ili pijemo šta smo već radili, ja fino proguglam i vidim da joj jal amidža il neki babin rođak neki ratni zločinac. Fala, doviđenja i prijatno. Nisi (više) moj tip jaranice, šta ja imam s tobom da pričam. Mislim da se ne lažemo tek što ja nisam njen tip, ali to nije ni bitno. Ili onaj jedan mi uze pričat neki pištolji nešta, on puco, pucali njega, Rambo. Idući put zove, reko izvini jaro u tunelu sam, nemam signal i vozdra. Šta mi imamo više pričati i družiti se, treba mene neko zbombat jer me viđa s tobom.

Pa mi je malo neshvatljivo kako vazda te žene budu tako olako prevarene, da ne možeš izguglati ko šta kako, s kim ideš na kafu. Zove me baš danas neki lik, dogovaramo neki posao. I sad nako postavlja neka pitanja, koja su u malo neobična ono guziš li šta i kad. Mada ja znam da on to mene pita da malo izgradi tu prijateljsku atmosferu ne bi li me smekšao u vezi posla. Odmah guglo radi, ko šta kako, da nije kakva seoska varalica, možda hoće da mi dođe obit kuću dok ja ordiniram po gradu. Meni ljudi pošalju onaj spam mail, ja ih proguglam, da ne pričam o nečem ozbiljnijem. A nije vala da se ljudi ustručavaju poturiti sve živo o sebi na internet. Znači zna ta bombatre, nego neće. Boli je kurac zapravo, jer ona u tim momentima razmišlja donjom glavom. Već se vidi na zimovanjima u Dubaiju, šopingu u Milanu i u nekom stanu gdje kvadrat jedno 6 milja. Eh onda kad to sve dođe na naplatu, onda je nešta sažaljevaj i šta ti ja znam. Pa nije ti tog kretena opština dodijelila, sama si ga birala. Mani me bolan.

Imaš žena koje jednostavno vole te tipove, taj kriminalni polusvijet. Fali uzbuđenja šta li, ona će njega promijeniti, neće dosadnog tipa. I čim ti to kažeš, ti si neki neprijatelj žena, kriviš žrtvu, nešta zavidan, ili meni najdraži šta kae trebala je tebe izabrati. Pa šta sam ja tu bitan, eto ti normalnog svijeta mimo mene da biraš, tipova o sebi pri sebi, i ti opet biraš ko prstom u govno. Baš gledam onaj degenerik koji je ubio svoju ženu nedavno. Pa se otkrilo da ima još naka žena što se nešta ko kontala s njim, a eto bilo relevatno za to ubistvo pa se saznalo za nju. Ko zna s kolko se njih on još bario i kolko se njih ložilo na njega. A ti mu vidiš facu, prava ona da pređeš na drugu stranu ulice. Ne moraš ga ni guglat. Da ne pričam da je taj lik i prije za neke droge osuđivan, i to količine pa bolan ja se s tolko praškastog materijala nisam susreo u cijelom životu, ne droge nego uopšte od brašna do detrdženta, germe šta već ima u prahu. Znači malo mjesto gdje svak svakog zna i ti fol ne znaš da je on nakav prodavač droge. Vidiš dobro živi, a ništa ne radi. Gledam naka auta, stanovi, vikendice, odakle ba jarane. Moj prvi komšo izvršni direktor, čoek jedva škodu voza. Znaju i diže im se na to. Mjesto da take likove guraš na margine društva, ono se loži na njih, daju im pare na TikeToku i šta ti ja znam. I onda kad na nos izađe de generalna tragedija, sad ja vamo trebam tugovati za njima kad njemu dođe siva minuta, a nema mu nikog pod rukom osim nje. Kad je trebalo drogopare trošit neka sama će, a kad treba plakat de svi ćemo pomalo. Bjež ba…

12 0 komentara

Leave a Reply