o nesanici…

Ponekad mi dođe, ko onomad Romanovoj, da ne mogu zaspat. Samo meni to bude na noć, pa prođe, nije baš neko trajno stanje. Zasad. I onda u neka doba skontam da mi nea fajde prevrtat se po krevetu. Sve nešta čekaš i iščekuješ da zaspeš i nikad. I onda kad ti više postane svejedno, e onda zaspeš. Ko kad čoek hoće umrijeti, pa kaže odjednom mu bi bolje, pa još odjednije umrije. Kažu u tom se momentu nekad i tijelo prestane s naporom i borbom. Ja nešto tako proživljavam svaku noć pred spavanje. Vazda kaem sebi sutra ću i ovo i ono, sve što trebam a odgađam. Valjda se čovjek prestane boriti sa samim sobom u onih par trenutaka dok ne zaspe. I onda čim progledaš opet sve po starom…

7 0 komentara

Leave a Reply