o mile high clubu…

Pisao sam da nisam neki putnik, ali eto nabro sam par hiljada kilometara letajući tamo vamo. I u tim letanjima nikad nisam bio u onom avionskom wc do eto neki dan, jedno sasvim novo iskustvo za mene. Ustvari mene vazda nerviralo oni ljudi koji idu vazda u wc, avion se penje na visine, nagib unutra jedno 50 stepeni, ma nije ga onaj ni zaturiro na pisti ustvari, vidiš ona zove stjuardesu mogul u wc. A sjedi i smrdi nako na aerodromu dok čeka let. Kad kažu trebaš doći 2 sata ranije, oni tu uračunaju i svačiji odlazak u wc. E jedino gore od svega toga je kad neko u autobusu ode odmah u wc, pa ti onda usmrdi vascijeli put. Sjećam se jednom tako u autobusu pošo na neki dalek put od 1000+ kilometara i naka ciganija kae hoće u wc. Ma ni 6 minuta kako smo krenuli. Srećom onaj vozač im nije dao, kae trpi do iduće stanice i tako i bi.

Nego ja u tom avionu i više mi dosadno bilo, let nikad da završi. Imaš osjećaš ideš kroz vrijeme, al unazad. Haj reko eto i to da probam i imam šta i vidjeti. Mislim i nemam baš, skučeno jebiga, ne moš se okrenut, ja na kant moro ući haman. I ja ti kontam u svemu tome, kako se brate taj svijet guzi po tim vecejima, baš me nako to počelo kopkati. Znači fizički upitno, da ne pričam o svemu ostalom, al baš neaš đe stati. Samo što sam ga izvadio, i već je postalo tijesno, moraš napola izać iz wc da možete stat. E de još mladu utrpaj u sve to, neki pokret još dodaj, pa nea logi(sti)ke jarane. Skeptičan sam da se to uopšte ikad i desilo, nego ono ko onaj bezmudski trougao nešto…

6 0 komentara

Leave a Reply