o osmijehu… Jadrana?

Odem danas u jedan eminentan lokal, tik uz plažu. Imaju neki fol da nešta skeniraš na stolu, pa naručiš i platiš sve preko toga. I drž ne daj, ne fercera to njima, a ni meni se vala sad ne da skrolisati po onom ekranu. I ja ti fino mahnem konobaru, dolazi konobar sav veseo i čio, izvolte gospodo. Reko daj nam dvije pive i reci bogati muzici malo tiše. A fakat bila i neka muzika uživo, lik pored svirao na gitari. Jesam, kao kolega muzičar, dao sam mu neke pare, mi se u toj gildi moramo međusobno gurati jebiga.

I prođe jedno 5 bajrama lik nama ne donosi one pive. Prolazi on pored nas, pogledam ja njega, gleda on mene. Ja se njemu nasmijem u fazonu hoćel to lafčino, a on se meni odsmjehuje u fazonu ma evo toče se, tvoje su iduće. Prođe još pet bajrama, mi samo razmjenjujemo osmijehe. Ja mislim on u neka doba nije znao ni dešifrovati te moje osmijehe više. Onda je naišo možda neki njegov kolega i pito trebal šta, reko mi naručili već. A možda se ovaj dio s kolegom nije ni desio, malo mi je mutno to sve, nako iskren da budem.

Ali je sigurno naišla jedna konobarica i standardna priča kao guzil se šta i tako to, ma reko jaranice jebete vi mene ovdje jer sam ja naručio prije jedno 20 minuta i niko ništa. Jao pa šta ste naručili, ponovim ja, ode ona šatro da donese. Pa ja bih prije donio žute dunje iz Stambola nego što je ona nama ikad nedonijela one dvije pive. Naravno ovim oko nas donose, ono nije baš ko usporeni film, al nije ni da lete. Pa ti sve kontaš haj saćemo i mi. Ono kao malo te nervira, ali malo ti je više i smiješno. Nije meni sad oglavu da ja nešto popijem, ali opet fino vrijeme, ugodnih 25šes, taman za vopi. I prošlo jedno 40 minuta brat bratu, mislim ko će više upratiti, da bi opet onaj prvi lik došo i pitao trebal nam šta. Reko jaro moj mi smo ti naručili poodavno i evo još čekamo, haman hoćemo ići. I on se ko sjeti, ponovi on šta smo mi njemu nekad davno zaiskali i ode da nam fol donese. I prošla su još bar tri bajrama, nama opet niko ne donosi ništa i taman eto odmorio malo, jer smo sjedili tu jedno sat vremena možda. Možda je i neka skrivena kamere nešto, jer je ono baš bilo ko ona jedna scena iz Nadrealista. I eto, haj vozi dalje u nove radne… odmore.

I onda odemo u nakav restoran i haj tamo bi hitra mlada da donese one jelovnike. I mi našli, izabrali i nema nje i nema i nema. Neću ja sad nju ganjati razumiješ, ja sam njoj došo u goste. Kad možda poslije jedno dvajes minuta pojavi se mlada, pokupi narudžbe i ode. I onda čekaj i te narudžbe, pa još jedno dvajes minuta, a isto ko i tamo, donosi svima okolo mi vamo gladujemo. Pa ko da rukama ide lovit i davit onu ribu što sam naručio. Ovim iza nas je donosila jedno 3-4 puta nake tanjire, a ja gledam nema ih troje. A onda i ovim ispred poče donosit, pa to nisu tanjiri, to su tanjirčine hrane. Pa šta jedete više na nos vam izašlo. Znači mi vamo crkajemo od gladi (a dobro nisam baš bio tolko gladan), a ovi oko nas crkaju od prežderavanja. Da bi konačno i mi svoje dobili i ja neđe napola jela nađem naku bubu.

Nego totalno nevezano, evo jedna muzička za/od Morgane, i što se mene tiče totalno ne morate ovo da poslušate jer sam ja izduro do možda nekih 1:26, a ja sam iz svega evidentnog jedan ašćare uporan tip (ali ne jebem)…