para na paru…

Pođem ti ja neki dan u neku papazjaniju i samo što sam izašao iz zgrade vidim nešta šljašti. I normalno moje, na pare istrenirano, oko namah zamjećuje da su to nake kovanice bile. Upustim ti se ja u (ne)željenu fiskulturu i kupim ja onu lovu, a onako osjećaj ono ko u snu kad nađeš pare. Nikad ti u snu ne nađeš jednu kovanicu ili novčanicu, nego ih vazda ima više nego što ti možeš nagrabiti, i ti grabiš i grabiš i onda se probudiš sav nikakav, nenagrabljen. I nakupim ja to, cijele tri ipo marke. I sve ja isplaniro na šta ću to potrošiti i sjetim se da su se ranije neka djeca tu igrala. I ja ti onu lovu, onako fino posloženu ko pokerski čipovi, stavim na one stepenice i odem u kino gledat svoja posla. Mada bih slagao da me malo i ne interesuje [re]akcija nekog ko je to sve našao poslije…

6 0 komentara

Leave a Reply