rošle

Moj prvi bicikl bio je neki dvadesetjednobrzinac. Tad su bili popularni oni osamnestobrzinci, a ja eto imao dvadesetjednobrzinca. Vjeruješ da ne znam ni odakle mi, premda imam neke sumnje. Ko i sve ostalo bitno i karakterno definirajuće, vrlo kasno u životu sam naučio voziti bicikl. Nikad se niko nije sjetio da kaže de da naučimo ovo dijete. Dok se konačno stari nije smilovao i uzeo stvari u svoje ruke i naučio me. Malo te pridrži dok ove neke sile fizike ne preuzmu svoje, nemoj gledat dole dok pedalaš već pravo i ne tresi guvernalu i eto. Ko da je to neka nauka, samo ide. Ja već klipan tad bio. Sjećam se i sad, ja učim na onom bezimenom prometnom šetalištu, svi gledaju. Oni su mene svi i zaboravili sigurno, neki i pomrli. To biciklo su mi kasnije maznuli. Pa sam za jedan, od nekih mojih mnogobrojnih, rođendan dobio drugo biciklo. Peugeot1. Bilo lagano ko pero jarane, nisam boljeg vozio u životu. Jednom sam u neka doba išao na Dobrinju i zamal pogino nisam. Neki degenerik, a takvih nikad nije manjkalo u glavnom nam gradu, je našao da puca na drugog degenerika. Ja statist u pozadini, čekam da me pogodi. Tad je Dino Merlin bio na vrhuncu slave, Vojnik sreće, mene metak neće2 bio na repeatu između ostalog. Onaj lik kad daje onom djetetu čokoladu, oooj, ko da sam je i ja pojeo. Bio i neki par i oni nako hrabro pobjegoše u obližnje grmlje i zalegoše, a ja se nako premišljam šta bih. Neko novo iskustvo. Ne znaš kako da se ponašaš. Ma haj reko odoh i ja, i tako ti se moj bajk i ja svalimo u taj grm s tim parom. Malo poslije su mi ukrali i to biciklo. Upratio me neko i tako. Mislim da ga čak nisu kasnije ni preprodali, ostavili sebi kolko je dobro bilo. Moj treći bicikl je eno ga ispred zgrade. I njeg sam isto dobio. Neko mi u korpu ubacio neko smeće, gume mu ispuhale, sic puko. Niko ga ne krade već godinu evo (ako ne i malo jače), vjerovatno jer me baš briga hoćel ga iko ukrasti. A možda i znaju da je vlasnik zajebat, pa ne smiju. Haj ga znaj.

Ali nije ovo post o mojim biciklima. Nego o tome kako sam balansirao između života i smrti dok sam učio vozit role. To su bile godine kad su role3 bile mega popularne, one s točkovima u jednom redu. Rolalo je tad i staro i mlado, kad je to sve krenulo. Pa se neko sjetio skinuti onu kočnicu da izgleda kulnije, a oni najveći i najbolji među nama su čak skidali treći točak da upare s izbrijanom obrvom4. Zbog tih likova su prvi razredi imali po 36 učenika tada, a danas jedva da se pola toga mogu skupiti i napraviti. Prvo su bile one s plastičnim točkovima, pa kasnije one lapo lapo, da bi to sve evoluiralo u one gumene koje same klize za razliku od ovih plastičnih koje se nisu smjele voziti oko grobalja jer su mrtve budile kad počnu da trešte i skiče. Ja, tad u modi, sam isto želio da rolam, ali moje finansije su bile totalno demode. Srećom imao rodicu koja mi je dala svoje stare role, one s plastičnim točkovima. Crvene, a točkovi nako različitih nekih boja. To je bio onaj kratki period u vremenu kad je imala malo veća stopala5 od mojih, ili smo možda imali ista, dok ja to nisam kasnije dobro prešišo. I dugo su one nako stajale na balkonu. U neka doba ja to malo počeo eksperimentisat. Jer ko i s biciklom nikom nije padalo na pamet da mi to pokaže šta i kako, jal što i oni sami nisu znali rolat il što je tad bilo onako u roditeljskim krugovima popularno ono ako neš postati Chad Muska u tome, štoš trošit vrijeme na to. Ali neka dječija znatiželja il šta već, pa nako navučem jednu na nogu i onda se plazam s jednog kraja balkona na drugi. Pa onda zamijenim i drugu navučem. Al nako u kratkim intervalima da te ne vidi ko od komšija, pa ne kaže ti starcima šta radiš dok oni rade. A balkon nemaš ga šta vidjet, 101 skula koja ti podmeće nogu kad gledaš odakle je vedro, kamol kad rolaš po njem. Ja mislim jedini razlog što ja tu nisam proletio preko te ograde i strmopizdio se s desetog sprata pravo u dženetske bašće je da vam ispričam ovaj post – što je vrlo vrlo loša trampa, a što je opet u skladu s mojim stilom života i lajtmotiv koji me prati do dan danas (nažalost). Eventualno sam se ja izbiriko nekako s tim i naučio rolat. Nisam baš sad pravio 360 i tako te kerefeke, ali gonilo je pravo nekako, a znao sam i stati po želji. Imo sam komšu koji je bio strastveni rolaš, koji mi je u nekim navratima čak i posuđivao svoje role s gumenim točkovima. Nako malo krug dva i eto. Kasnije mi je taj isti lik nikad vratio Gameboy pocket, i pravio se blesav, kao vratio sam ti ja to nije kod mene (unfun fact: nije)6. Role smo nedugo poslije bačili, jer mi je moglo stat možda dvije trećine stopala u istu, a na radost Cigana koji su mi živjeli tu u komšiluku. Snaha đahkad voza bicikl, a ja pak nisam oženjen i nemam djece (da znam). Svaka sličnost s drugim postovima je namjerna. Dobro namjerna.

  1. na mom leugeot! ↩︎
  2. neke scene iz ovog spota su snimane baš na Dobrinji ↩︎
  3. koje je poneko zvao o rošle što je neka naša bosnifikacija njemačke riječi rollschuhe* ↩︎
  4. ja mislim da je naša Romale bila jedna od tih ↩︎
  5. i jače ruke nego ja 🎶 ↩︎
  6. fun fact: nisam ti halalio i nikad i neću ↩︎

* stvarno je bosanski jezik među najboljim živućim jezicima

PODIJELI NA
LinkedInPin It
Oznake

93 0 komentara

    • Tebi su moji postovi nedostajali pa nek priča ko šta hoće.

      A ovaj post ti je baš simpa. Svaki put kad se pričaju neke dječačke priče, volim 🤗

      I jedan Jasmin meni još od osnovne nije vratio knjigu Orlovi rano lete i sad sa 38 (nosam!) i dalje se pravi mutav, još me pozdravi kad me vidi. Ljudi bez obraza 😱😭

    • Odakle takvi zaključci? 😛

      Ma drznik pravi. Valjda će i njemu ko kakvu knjigu ukrasti, da vidi kako je to.

    • Zato što znam. 😂❤️

      Svaki put kad ga vidim poželim da mu kažem – gdje je moja knjiga Jasmine? – koja knjiga? – ZNAŠ TI DOBRO KOJA KNJIGA, JASMINE!!!

    • Nek ti bude. 😛

      Oko za oko, knjiga za knjigu. Neće se drugačije opametiti. 😀

  2. Meni su krali bicikla i majica oka ona sto svijetle navece, krala sam i ja. Ja sam uvijek vozila bicikla sa ravnim onim ramom zvali su ga muska, pa uvjek bi se nabijala medju noge kad bi trebala sic sa bicikla jer mi je velko bilo, pa sam morala vozit stojeci na nogama uvjek.🤣🤣

    Inace sama sam uvjek popravljala bicikla pa i danas, lanac mijenjala, pritezala kocnice,brzine,umazane ruke od saxa kad spadne 😎

    • A bolja ona ženska bila, lakše sjahat i uzjahat na njih. Ne znam jedino s inžinjerskog aspekta ima li kakve razlike, vjerovatno su ova muška bolja za brdski biciklizam.

    • Ma brza su bila muska,vise brzina i lakse ih bilo nositi u haustore zbog pravog rama, sjecam se u Hrasnom, vozikala sam se tamo isto po Dobrinji, pa dodjes skroz do dolac malte sa biciklima. Crna muska ja vozila nesyo farbala ih bila sa sprejom

    • Pa jes vidiš, lakše ih je nosati, nisam o tom razmišljao. 😀

  4. Svasta zena o tebi nauci. Sva sreca pa se nisi strmopizdio sa 10. sprata. Sad znam i na kojem si spratu 🤣

    Nisi imao srece s biciklima, mozda je vrijeme da za neki rodjendan dobijes novi.
    Ja sam isto kasno naucila voziti biciklo, plivati isto… a s rola (rošule ih mi zvali) pala na dupe i dobro se poderala i nisam vise ni pokusavala.

  9. Divim se raji koja su savladala tu vjestinu. Pri prvom udaru guzicom o beton sam ih skinuo i posudjivao ko god ih je htio. U moje vrijeme su bile one stare sa cetiri tocka, i mogla se duzina stopala pomijerati. Vezivale se za tene ili cipele. Znaci otprilike jednobrzinac 😀

    • Hahaha znam tačno na koje misliš. 😀
      Probaj sad, nikad nije kasno. 😀

    • Ma jesam, kako nisam. 😛
      Djeca su danas napredna. I dobro je da je tako. 😀

  11. Moje prvo biciklo je bilo neko malo žuto.Djeca poslije rata su ga dobila i vozala po mahali.
    Kad sam se naučila dobro da vozim, toliko sam jurila i naravno razbila se ko jaje.Na koljenima imam još ožiljke, ali inače sam puna ožiljaka iz djetinstva, ko bila živo dijete🤷🏻‍♀️

Leave a Reply