o produktivnim danima…

Današnji dan je bio jako produktivan. Imam osjećaj da sam baš radio nešto konkretno. Takvi dani su odavno iza mene i imam osjećaj kad bih ovako zaredao par njih da bih se vratio starim putevima slave. Ponese te nekako.

Isplaniro ja da odem tražiti kore za lazanje. Kod mene imaju nekakve, ali plastične. A za Novu sebi napravim jedne lazanje s onim friškim korama, pričao sam o tome, najbolje do sad. I kako mi dolaze neki gosti, haj reko to bih mogo nako. Međutim šta je fora, što su te kore na skroz drugom kraju grada. Ovdje stvarno ima ptičijeg mlijeka, samo moraš otići u neko x naselje koje je uvijek u nekoj nedođiji iako ja živim praktički u centru. I onda vazda moraš planirat čitav dan dok se ti nakaniš da odeš tamo, pa se vrati, pa usput negdje svrati, eto, ode dan. I to je vjerovatno najveća mana života u velikom gradu. Pored toga što nemoš nać normalan stan.

I dok se ja tako kiselim kući i kontam šta ću i kako ću, zvoni meni na vratima. Kad mi zvoni na ova vrata od stana ja inače urijetko otvorim. Neki dan mi zvonio nakav lik, istetoviran sav, ko bojanka izgleda. I sad bi ti on meni nešto da unilazi u stan, jedno 4 puta me pitao jel se treba izut il samo nako da uđe. Neka muljaža oko interneta. Svako malo mi dođu. Reko neš nikako paša moj, bjeri bola. Ali kad zvoni dole, ja obavezno otvorim. Jeko pitam, kaže paket. Kakav paket sad. Došo paket iz Poljske. Ma haj reko, ja ću ti se tim zanimati, odoh kupiti te lazanje. Samo eto ne moram ići na drugi kraj tamo grada, nego na ovaj što je meni malo bliži. Tri poruke poslo, niko ne zna gdje to ima kupiti. Niko i ne jede to meščini. Šta jede taj svijet…

I neko proviđenje mi kaže de ti do ove jedne prodavnice, nije mi nako usput, a nije ni daleko realno, malo prošetat, lijepo vrijeme. I ja škiljim u onom frižideru, nema. Pitam naku gospoju što tu radi, valjda je bila gospoja, kaže to ti je sinko što vidiš. Pa haj reko, nema nema, šta ću sad. I reko da malo razgledam, možda ima šta drugo. Kad nakvi drugi frižderi, i tamo lazanje friške. Kupio dvije. Nikad ne treba odustajati u životu (osim ako ne radiš nešto pogrešno). To mi je stvarno nešto popravilo dan. Mada imam osjećaj da oni ovo ne nabavljaju stalno, nego eto, posrećilo se. Nervira me to inače, imaju tako nekih proizvoda, ja kupim jednom ili dvaput i odjednom nema više. Pa jarane valjda imate šta stalno naručujute. Ko da sam došo u sekond hend a ne u lanac prodavnica hrane.

Kupio i onaj suši đumbir. Ne znam samo uzašta da ga koristim, ali uvijek mu se obradujem uz suši. Kupio sam jedan neki dan i nije mi čemu, možda je ovaj bolji. Kupio i fen. Imo goste ljetos, kaže de mi fen, reko nemam fena. Kako nemaš fena, pa nemam fena, šta će mi. Eto sad mi i to treba. Valjda osušit ovu grivu.

Nego, dođem ti ja kući kad onaj paket mene to. I raspakujem ja to, kad onaj nosač/držač monitora. Kupio novi monitor da mogu bolje da vas (nad)gledam. Pa što se ne bih i ja počastio s vremena na vrijeme. I haj reko da ja to namontiram. Pa onda kontam de mogo sam prvo prašinu pobrisat, i tako i bi. Pa kontam kad sam već nakvasio krpu, de i ovaj drugi sto. Pa de i ovo, de i ono, pola stana pospremio. I onda sam odustao. Mogo sam sve odraditi i smorit se. A što bih. Ovako pola danas, pola sutra. Lakše nekako. Ko kaže da mora sve odjednom da radiš i onda si nizašta.

Nakvih kutijetina što mi stoje po kući tri godine, odnio u podrum. Kad čovjek ono kupuje, pa konta nek ima ambalaža kad budem vraćao. I ne vratim nikad. Nosim ono u smetljarnik nam onaj. I sad uvijek ima ona jedna kutija koja je problem, ona najveća. Jer moraš uzet neku čvrstu kutiju, da moš potrpat ostale kutije i papire u to. I sad ja pobaco to sve osim te najveće, ne može stat u kontejner. Pokušavam ja nju nekako zgužvat, znaš ono ispresavijat. Malo što recikliram, nego de još budi ekonomičan i obazriv u tom svemu. Neka ženska ulazi i pozdravlja se. Odzdravljam ja bez i da sam je pogledo. Plavka neka. Borim se s tom nemani i kontam samo si mi ti još trebala. Ali eto, možda i jes. Naučio sam da se valja pozdravit kad se sretneš s nekim u smetljarniku.

Sutra ne očekujem ništa slično. Ali ću spremit ovo drugo pola stana što sam zamislio. Valjda, ne znam, ne mogu garantovati. Ali mora čovjek, na kraju dana, i nešto sanjati…