Htjedoh vam pričat, ne sad nego nekad prije, kako sam uzeo oštrit neke noževe i onda se nafatalo onog metalnog trunja po kamenu, i kao ja da to sklonim, i to rukom nako, golom. Normalno to sve jedvadočekalo da pod kožu ode. A ne osjetiš ti to. Dok ne pređeš prstom preko nečeg, ali ne uvijek i sa svim materijalima. Najčešće preko one deke što se vako pokrijem kad se ispružim malo. I malo te nako ko pecne. Iritira pravo. Pa sam ja to nešto pokušavo popraviti, onako ćopo naslijepo pincetom, kupio ba pincetu za 15 marona1 eto dokle je došlo. Ma nije pomoglo, ti bolan gledaš a ne vidiš ništa, to je nešto onako na mikroskopskom nivou. Pa hotio neku glinu da naručujem, jer ima ta neka glina kofol to (i slične gadosti) izvlači iz kože. I nisam, ne sjećam se što. Namako ruke u toploj vodi, hajde kontam možda bi to nekako pomoglo, otvore se pore bla bla. Ma kakvi. I to su mi nekako, te nezgodacije, najgore. Psihički je meni to veći problem nego fizički, ono eto trenutak nepažnje, a nije ni nepažnja, više nekakvo neznanje, jer kome bi palo na pamet da bi ti se to sve tako sitno moglo zabit u kožu i pravit ti problem dugo dugo vremena. A baš je podugo trajalo. Nisam ni skonto šta je isprva. Dumam ja otkud meni taj problem u životu, vrti unazad film da vidim kad sam napravio grešku u koracima. I nekako se u nekom momentu čovjek i pomiri da je to nova realnost. Da bi to, ta moja briga, taj moj problem, prošlo nekako i nekad, da ja to nisam ni upratio kad tačno i kako. I sad ima tu neka poruka, neko naravoučenje, samo što se i ne sjećam jer je to sve poodavno bilo, a nešto mi danas sve to naumpade dok sam čistio taj isti nož.
Ali ne da mi se sad o tome, pogotovo kad sam vidio onaj balkon Perlice. Ono je definitivno najbalkon bloggera u 2026. Još jedino Brute fali na stolici preko puta.
Evo ovako recimo…
Mogu ti reć da je vrijedilo to sve, jer fakat ima razlike u odnosu na one druge dvije što sam poslije kupio, a koje su bile možda upola ili utroje jeftinije. ↩︎
U posljednje vrijeme kadgod pogledam na sat, mimo radnog vremena jel, ono vazda taman prošlo pola 10. Hoćel ikad bit… malo ranije, da malo uživam u neposlu.
Jučer ja, gledam svoja posla (po običaju), kad tapše me neko po ramenu. Prvo kontam kako me ba prepoznaš, tolko svijeta, milion ljudi. Tačno ono ko kad sam u Sarajevu bio, pa ti ne moš smeće bacit bez da te neko ne zaustavi, u teretani me znaju, u kafani sa mnom nazdravljaju i tako to. Nakav tip i neka batre. Ispriča on meni nešto, ja onako uredno sačekao da završi šta ima da kaže i tek onda izvadih one slušalice, te mu onako po bosanski ha!? Kaže koje jezike govoriš, pa reko eto engleski haj. A on kobiva ne govori engleski, nego poljski i meščini ruski da reče. Pa reko eto i ja znam bosanski. Sve mi to uredno na njemačkom komuniciramo. Haj kaže da ja tebe pitam na poljskom, a ti odgovori na bosanskom, ko skontaćemo se mi. I pita ti on mene kad počinje šou, onako sve rukama maše. Ma reko nemam pojma paša, i ja tek došao. E dobro kaže, pruža ruku i kaže ja sam Szczesny ili bješe Przemysław, tako nešto. I odoše negdje u masu…
Danas mi je stigao peti kaiš u posljednjih mjesec dana. Konačno sam zadovoljan. Onaj prvi sam vratio. Nakon što je stigao četvrti, kojeg planiram vratiti, skontam vratiću ovaj drugi i treći. Kad su vidjeli ko je, kae evo ti pare, nemoj nam ništa vraćati. Bilo je još, nego me stid pričati…
Baš kontam neku noć, a nisam namjerno htio pisati da vidim hoćel se ko drugi sjetiti, da sam ja najbolji bh. blogger s ovih prostora i šire možda. Ko ima još da piše ovako dugo, i kvalitetno i konkretno i konzistentno i na vrijeme, razumiješ, da te obraduje kad vidiš moj novi post, da te nasmije, da te zamisli, da te prosvijetli, da naučiš bolan nešto novo o svijetu i o sebi, pa i o meni što da ne, i još hilljadu nekih stvari koje mi je mrsko nabrajati jer ne želim sad pisati neke hvalospjeve sebi i o sebi. Nema niko, evo odmah da ti kažem. Imam ja. Možda neko ima i u Americi za njihovo tržište, ne znam, nisam siguran. Kontam sigurno bi Netflix snimio film o njemu da ima. I ne, ne želim reći da Netflix ili recimo Federalna sad trebaju snimit dokumentarac ili neki igrani film o meni. Ko bi me i glumio uopšte. Ne treba meni neka ne znam nagrada, ili neko priznanje za to. Evo, priznao sam ja vama. I to je dovoljno. Zato i jesam najbolji.
Hodam jedne prilike, a pričo sam to al haj. Hodam ja te jedne prilike jednom, ne daju oni to reć tako, al to je avenija. Ili aleja, kako je kome draže1. I kupio neke bademe, za koje će se ispostaviti da su najbolji bademi ikada. I evo vjeruješ i dan danas razmišljam o njima…
Ne znam sad šta je bulevar i kako se to razlikuje od ovoga, pa ako ima neki ministar prostornog uređenja i okoliša, nek nam objasni razliku. ↩︎
Joj kad mi Bošnjo, u nekom naletu duhovnog prosvjetljenja il šta već, napiše Gospodar. Pa ja sad ne znam jel on i zeru bliže dženetu, vjerovatno nije, ali što je sigurno je da sam ja dalje…
Od Holivuda, još uvijek navijam za Zendeju i Toma. Ima ljudi koje oni nerviraju, razumijem. Poštujem što ignoriše ove što je pitaju od kojih je kuća. Neće ženska da kaže kako se preziva. Al imam osjećaj da bi bili normala da se s njima zaglaviš u onim bankomatima u okviru zgrade banke ili ako bi ih u Trpnju pitao da ti posude nakratko telefon jer ti se istrošila baterija ili nemaš kredita više. A nekad je to sasvim dovoljno od selebritija.
Žalim se jednoj ženskoj kako me šopingovi smaraju, pogotovo oni što su pod morati. Ona mjesto da me sasluša ko i svako normalno žensko, ona meni poče davati savjete kako da ja prevaziđem svoje probleme. Kaže pa de online ako ti je mrsko birikati svaku onu vješalice i obići 100 radnji za dan. Ili još gore u toku više dana. I štaš ti njoj tu reći. Meni je trebalo rame za plakanje1, a ne rješenje sopstvenih problema.
I ja ti lagano ćiku i traži. Skontam hoću da kupim kaiš. Imam jedan kaiš kojeg nosim iha haj više, ofuco se sav. Drži on gaće, nema šta, funkcionalnost na nivou. Al ofucan. Otvorim stranicu, 101 kaiš. I traži i traži, nešto eto da je u skladu s onim što meni treba. Zanimljivo je tako kad čovjek traži nešto, uvijek imaš 100 nekakvih artikala i svi su gori od goreg. Ko s onim tenama isto. I ti plivaš u moru loših izbora, boriš se da nađeš nešto iole pristojno. Nemoj slučajno da imaš dobrog izbora na pretek, pa ne znaš kud ćeš prije. I nađem ja taman jedan kaiš, ma eee, ko da sam ga ja dizajniro. Odmah ja to u korpu, a snižen još, pa kud ćeš bolje. Par dana poslije eto ti poštara, ja sav važan ono odmah raspakujem, da ga nako oko struka, znaš kako kad probavaš kaiš, ne može. Isto ko da fali jedno 20 centi kaiša. Meni šega, a istovremeno mi ništa nije jasno. Uzmem onaj stari da uporedim, stvarno ovaj novi kratak. I sad ja odmah kontam ko ba prodaje ove gluposti, ko da je dječiji kaiš. I fakat ja gledam ona neka etiketa, kae junior. Hej dječiji kaiš kupio. Gledam se u ogledalo i smijem se samom sebi. Kontam kako sam ovo uspio, a stvarno ne piše nigdje da je junior. Kaže veličina 80. Šta ja znam šta ti je 80. Čega 80? Ja vazda kupovo kaiševe u istoj dužini, nije mi na kraj pameti bilo da imaju neke veličine. Mada evo sad kad skontam, ima logike. Al haj reko vratit ću, malo smo se nasmijali, štaš.
Uzmem ti ja dalje tražiti, druga stranica, još 100 ružnih kaiševa i nađem jedan iole pristojan. Da naručim, eh reko neš jarane, de ti prvo sve premjeri ovaj put. Tri puta mjeri, jednom kupi. I fakat, ja tamo, dužina onog mog, eh reko to je to. I naručim ti ja, zvoni poštar, ja otpakujem ono, kad ovaj ima 20 centi viška. Mene neko zaebaje ovdje.
Neko odijelo. Haj reko, vidim onom momku lijepo stoji, pa reko garant će i meni tako. Došlo odijelo, nema dole pantole. Znači nije odijelo, sako obični. A on na slikama u odijelu. Pa paša il se slikaj do pasa, il se skini od pasa, kako ti volja. Ovako samo ja glup ispade.
Haj reko naručit ću drugo, na nekoj skroz drugoj stranici. I fakat nađem jedno, isto sniženo. A ima neki merak kupovat kad je sniženo, ko je to smislio baš je maher trgovine. I ovaj put naklikam i sakao, naklikam i pantale, sve u korpu i naručim. Zvoni mi komšinica, kaže ja došla po svoj paket. Ja ti njojzi dajem taj njen, kaže ona evo tebi tvoj. Razmjena paketa. Pa reko jel to sve, jes kaže. Ja vidim, samo mi pantale došle. Nema sakoa, on ide nekim drugim paketom s nekim drugim poštarom. I sad malkice su mi kratke. Nisu kratke kratke, nego ono moderno kratke. Ja nekako vagam2, ko eto i sviđa mi se i ne sviđa. Dobro je nako dok stojim, fino mi stoje. Ali kad sjednem, pa ko da sam u šorcu. A fora je bila što je taj broj bio snižen, a ove broj veće, što su mi vjerovatno taman, nisu. Kolko para, tolko muzike pantola. Mislim realno ja i ne znam koji nosim broj. Ko kad svaki krojač ima neke svoje mjere, i to nije konzistentno ni međ njegovim krojacijama, kamol nako među drugim svijetom. Uvijek lutrija štaš kupiti. Još ja nako zgodan, a meščini najmanje se za nas išta i kroji.
Uglavnom za sako veli doći će ti za koji dan. I nije naravno. I ja da provjerim dokle je to, kad kaže evo ga još jeftiniji. Ja ga opet naručim, logično. Taman ću rekoh otkazati ovaj prvi, jer još nije ni došao. I ukucam ja tamo povrat, on meni šalje nekakve procedure nešta, ko da ja to već imam u ruci. I ja ti lagano onu podršku. Namjerno znači sakriju da ti ne možeš to naći i odustaneš. Kontaš nema. A ja znam da ima. I jedva ti ja to nađem, i neka seka i mi u priču. Reko šta misliš, pošto je ovo jeftinije, da ti meni vratiš ovu razliku para, a ja da otkažem ovaj drugi. Kontam eto i meni bi zgoda bila, a i vi da ne dolazite dvaput. Njoj tamo kuršlus u glavi, ko da sam joj tražio da se vjenčaju škorpija i rak. Još ona meni govori kaže pa nisi ti to platio 250, nego 200 i nešto samo. I ja se sad uhvatio za glavu, pa kako reko nisam, sad ispade da mi je skuplje ovo drugo što naručih nego prvo. Još ja onako kalkulišem u glavi jel sad meni pametnije reći da sam platio to stvarno manje, pa ću zauzvrat dobit više love, il je pak obratno. Zatrokiro i ja više, čitava odiseja dok kupiš nešta, ko da oni meni plaćaju a ne ja njima. Ma onda kontam jebat ga, baš ću ja cigančit za pare, vrati mi što je moje i vozdra. Te otvaraj one aplikacije da provjerim stanje na računu, gledam one izvode sa stranica, sve piše 250. Kako reko nije, ja sam tebi platio 250, i meni je skinuo s računa 250. Pa jes to kaže, al kobiva sako je 200 samo, a ovo ostalo si platio PDV. O jeb…
Tako da, sve u svemu, grozno je (bilo).
I što uopšte išćemo rame za plakanje, što ne tražimo (i nudimo) sise za plakanje. Pa zar ne bi radije utonuo u nečije bujne nabrekle grudi i dobro se isplakao umjesto na neko koščato rame. 😭 ↩︎
Koristimo kolačiće da bismo vam dali najbolje iskustvo na našoj web lokaciji. Nastavljanjem korištenja ove web lokacije, slažete se sa našom upotrebom kolačića.Prihvatam
