o crvenim kuhinjama…

Nije tajna da gledam one stanove po oglasima. Ne treba ništa, samo gledam. Pošto kod nas nije rijetkost da se prodaju namješteni stanovi, nako me malo i interesuje u kakim uslovima ljudi žive. I haj sve razumijem, ali crvene kuhinje su mi još uvijek nedokučive. Šta ti život mora uraditi da ti u nekom momentu kažeš eh sad ću sebi instalirati jednu crvenu kuhinju. Ono reci mi da imaš neku (golemu) traumu bez da mi kažeš da imaš neku (golemu) traumu. Volio bih upoznati te ljude koji se odluče na takve korake u životu.

o pokućnim majicama…

Kupio nakih pokućnih majica za sitne pare. Ove postojeće su se više izderale. Ja sve tipujem da je to od mog prekomjernog korištenja omekšivača, ono tolko ga je omekšalo da se počelo raspadati, jer ja mislim da ja koristim najviše omekšivača po glavi stanovnika. No vrlo je vjerovatnije da su više i one dotrajale od godina i godina upotrebe. Nego meni sad neka nelagoda nositi ove nove. Kod mene vazda bilo pravilo imaš majicu koju nosaš van kuće, ono boje izblijede, počnu otpadati slova i slike i šta ti ja znam i onda nakon par godina je penzionišeš i prebaciš na kućnu upotrebu i onda je nosiš još tolko dok se ne počne raspadati. Čuj kupiš novu majicu da je nosaš po kući. Ko još to radi…

o osmijehu… Jadrana?

Odem danas u jedan eminentan lokal, tik uz plažu. Imaju neki fol da nešta skeniraš na stolu, pa naručiš i platiš sve preko toga. I drž ne daj, ne fercera to njima, a ni meni se vala sad ne da skrolisati po onom ekranu. I ja ti fino mahnem konobaru, dolazi konobar sav veseo i čio, izvolte gospodo. Reko daj nam dvije pive i reci bogati muzici malo tiše. A fakat bila i neka muzika uživo, lik pored svirao na gitari. Jesam, kao kolega muzičar, dao sam mu neke pare, mi se u toj gildi moramo međusobno gurati jebiga. I prođe jedno 5 bajrama lik nama ne donosi one pive. Prolazi on pored nas, pogledam ja njega, gleda on mene. Ja se njemu nasmijem u fazonu hoćel to lafčino, a on se meni odsmjehuje u fazonu ma evo toče se, tvoje su iduće. Prođe još pet bajrama, mi samo razmjenjujemo osmijehe. Ja mislim on u neka doba nije znao ni dešifrovati te moje osmijehe više. Onda je naišo možda neki njegov kolega i pito trebal šta, reko mi naručili već. A možda se ovaj dio s kolegom nije ni desio, malo mi je mutno to sve, nako iskren da budem. Ali je sigurno naišla jedna konobarica i standardna priča kao guzil se šta i tako to, ma reko jaranice jebete vi mene ovdje jer sam ja naručio prije jedno 20 minuta i niko ništa. Jao pa šta ste naručili, ponovim ja, ode ona šatro da donese. Pa ja bih prije donio žute dunje iz Stambola nego što je ona nama ikad nedonijela one dvije pive. Naravno ovim oko nas donose, ono nije baš ko usporeni film, al nije ni da lete. Pa ti sve kontaš haj saćemo i mi. Ono kao malo te nervira, ali malo ti je više i…

o banovima…

Tačno bih ovim ženama, a i muškarcima da se ne lažemo, koji objavljuju one slike s nakim citatima oni fol nešta zaebani, lupio trajni ban na internetu. Neš sad nikako…

o joj vidi mu glave…

Ukucam na jutub neki sadržaj tražim i izbaci nekog lika, ne znam ko je, prvi put ga vidim, al kae on je među najboljim za tu tematiku, ako nije i numero uno. I već na prvu se vidi da lik zna znanje, međutim meni je nakon njegovih prvih par izgovorenih rečenica kroz glavu prošlo joj vidi mu glave. Nako ničim izazvan. Nije da priča nešto loše ili pogrešno, ono lik je bolji od mene, mislim zato ga i gledam, nije mu ni akcenat sad neki loš ili šta ja znam, nije lik ni ružan nit išta. Video ko video, pogledao sam ih sličnih kolko hoš. I sad da me pitaš što ne bih ti znao reći. Jer ja baš i nisam taj joj-vidi-mu-glave tip, imam ja neke druge metode za ruganje/osuđivanje ljudi. Kad ja proguglam da vidim jeko lik, kad ono neki naš. Eh sad s druge strane, ne dešava se često, ali vako kad skontam da je neko naš u vrhu nečega sa dosta jakom konkurencijom, bude mi nešta dodatno drago. Nije baš ono ko da sam ja, ali eto…

o razmišljanjima…

Baš neki dan ležim u krevetu i ne mogu zaspati jer mi više glave pišti onaj EKG aparat, iz mene sto nakih kablova ko da sam dijete onog Franka Einsteina ili Neo u Matrixu, i još pride neka baba viče da je žedna ali je niko ne benda ni dvaposto. I tako eto ležim i razmišljam, štaš drugo i radit jel, kako se ni jedna ova blogerica nije sjetila to veče da me nazove, poruku pošalje, da pita kako sam, trebal mi šta… da me obiđe! A vamo me sve fol vole, ja im najdraži, život im bez mene nema smisla bla bla…

o gradaciji…

Svijet konta da je arapska indolentnost spram iživljavanja nad Palestincima zabrinjavajuća i sramotna. I mislim ima to donekle logike, otprilike do onog momenta gdje se niko sa Balkana recimo ne lakta da ide braniti slavensku braću po Ukrajini ili da šalje recimo svoje dijete da tamo gine za nekoga. Ma mislim neće onaj Zapadnoukrajinac da ide tamo negdje nešta ratovati za svog zemljaka kojeg je životna lutrija zapala da živi malo istočnije od njega. Ali sve je to još i dobro kad skontaš da tamo neki (Južni) Slaveni trpaju neke druge (Južne) Slavene, dojučerašnje komšije i kumove, po kojekakvim logorima i jamama. Pa ih otkopavaju, prekopavaju, opet zakopavaju, ugrađuju im kosti u fontane po svojim avlijama i baštama, pa se malo prave blesavi kao da ne znaju o čem se radi, dok istovremeno ponavljaju da je sve vrijedilo i opet bi isto, da ikako mogu…

o svojim poslima…

Danas ja, kad naka ženska prti kofer. A kofer toliki da ona može komotno stat u njega. I pored nje prti kofer joj kćerka, rekao bih. I kćerka bi isto mogla stat u svoj kofer. I pored njih dvije i hairlija neki, nako nonšalatno šetka pored njih, eto ne znam jel baš ruke na leđa, ali i ako nije – bio je u tom folu. Kontam ja da kažem hoćel to momak, ali ne znaš s ovim Afganima nikad, to se lakše čakije lati no… olovke? Kontam možda to i treba tako, a ja samo nastavih svojom poslom.

hind

Danas je bilo ugodnih 20. Ja izletio u nekoj majici poderanoj, ne znaš jesam zapušten. Ili pak moderan. Tanka je ovdje granica među. Jer nikog i nije briga. Možda…