Pantić ti je super čiča. Doduše, malko je lud. Meni je jedne prilike matematiku neku predavao. Sjećam se da je tada bilo dosta mojih poznanika. Neki od njih, komandosi po struci, teglili su sa sobom nekakvog eksploziva. Ja iskoristih priliku pa svezah uže na jedan kraj, a drugi kraj je trebao aktivirat taj isti eksploziv u slučaju da neko povuče uže. Da situacija bude bolja, čitava skalamerija se nalazila baš njemu na putu kojim je redovno paradirao. Isprva niko nije skontao. A onda, kad me jedan od njih skontao, ja se samo nakezio i pokazao standardnu facu "šta fali". I…

… je onaj na kojem nikog nema, gdje možeš doći i ispričat se sa samim sobom, pritom uživajući u tišini. 🙂 Men (nije) dosadno…

Zološki vrt je nekad služio da čovjek vidi životinje bez da ode u đunglu. Tu, u vrtu, bi se pronašla po jedan par od svake vrste (barem ove zanimljive). Danas sve i da hoće otić u đunglu, nema šta vidjet. Mora u zološki. Nekojakih vrsta samo još tamo  ima. A to je krajnije tužno. Tužno i depresivno. Kontam isto, đe god da je došo bijelac napravio je poganštinu da nema veće. A ponajviše mi se, posljednjih dana, vrti poganština u vezi Indijanaca. Malo kome padne napamet da su Ujedinjene države Amerike zapravo jedna velika genocidna tvorevina, nastala na kostima miliona…

Vjetar zviždi, a ja bih komotno mogo ne ustajati ispod toplog jorgana. Ili svirkat nešto…