Meni je bar pola radnog dana ko u onom vicu za ovo govno mi treba papir. Ti sve kontaš kako se ljudi sjete tih viceva, ali je istina da umjetnost imitira život ili kako već no ide. Recimo ja napišem na onom našem grupnom četu il je vedro il je oblačno? Znači samo mi odgovori vedro je, oblačno je. Nema ništa treće, ni više ni manje, opcija a ili b. Jok, ti vidiš u četu piše dole na dnu kolega is typing… Odmah mi hoće nešta biti. Pa ja dođem na blog da pročitam jedan novi post, da se malo saulišem. Pa se vratim, vidim nema odgovora nakon 5 minuta. Onda opet vidim kolega is typing… Sjetio se da treba još nešto dodati u odgovor. Ja novi post. Pa tako par puta (ili nekad samo jednom ako je Selinin post 😿). Opet zraknem tamo, kolega is typing… Ja već sad pišem svoj post, nemam šta čitat više. Eto ti meni pisne ono, došo odgovor, ja trčim ko da mi je neka blogerka iz (mlađih dana) sendala nudle (pošo sam napisati nude, ali sami prsti odletiše na nudle). Njegov odgovor: u pećini u okolini Zaragoze su pronašli materijalne dokaze bavljenja meterologijom stare 40000 godina. Ti dokazi jasno i nedvosmisle… kralju samo mi reci jel vedro il oblačno. Kolega is typing… kolega is typing… Meteorologija dolazi od riječi meteor (logično) i od grčke riječi logos što znači da Bog da mi sad na glavu pao da ne moram više trpit ovo. A ima i neka pećina u Mudenbergu gd… Znači vedro? Kolega is typing… Može i oblačno što se mene tiče, ako već nije vedro? Kolega is typing… Opet ono zvono da je došla nova poruka. Kaže haj sastanak. To mi je drugo pola dana.
o grijanju i spavanju…
Kae bolje i zdravije spavati u hladnijoj sobi. Baš me briga što je zdravo spavati u hladnom. A ne vjerujem da jeste, jer je to neko samo izmislio nako da uštedi na grijanju. One nakve ledene sobe, mani me se. Ja volim spavati u toplom. Ionako kad čovjek spava, snizi mu se temperatura. I još na to sve de i sobnu smanji, ma da ne bih. Da mogu, spavo bih u sauni (ne bih doslovno, nego da naglasim da ne volim spavati u hladnom). Taman se ne probudio od nezdravlja.
Inače kad smo kod grijanja ovako ponekad ugasim grijanje, ta će mi kad je toplo. Pa onda ope upalim navečer kad bude mazija, i tačno onaj radijator se malo ko i… pa neću reći zamiriše, jer ne miriše, pa recimo da se malo usmrducka. A to me opet sve podsjeti na onaj početak kad sam tek uselio u stan, što je na neki način i bilo fino.
o plaćanju usluga…
Neki dan ja kući, kad ovom čudaku komši paket ispred vrata. Čudak lik, živi tu ko zna kolko dugo, tek neki dan kupio otirač. Čitava zgrada ima otirač, samo on nema. Meni došlo da mu je kupim, nervira me, bode oči. Još bolan ovdje vazda vlažno, kako moš to tako. Tačno te ovo šarenilo svijeta nauči em kolko su drugi uhljupi po tim nekim higijenskim pitanjima, em koliko tu zapravo dobro kotiramo kao narod nako.
Nego došo ti njemu taj paket i vidim ja na paketu da je hrana u pitanju. Ono kao dođe ti zamrznuta hrana, pa ti samo podgriješ. Mislim znam ja da ima to, nego eto ne mogu se načuditi da to neko stvarno i koristi. Zato što je meni to ono… ma neću reći van pameti. Ali ću još nešta napisati, pa ću reći šta mi je to. A meščini da je i Selina nekad to nešto spominjala, a ja ne iskoristih dok sam mogao da joj nešto na to prokomentarišem, da malo protabirimo na tu temu, da proširim vidike. Tačno čovjek nekad ne cijeni male stvari dok ih ne izgubi, kao recimo eto to. Ili kad je pisala da pegla posteljinu, na što sam joj samo hotio zakolutat očima – ko ba pegla posteljinu i još bitnije zašto. Ili ključeve recimo.
Da se vratim na ovog mog uhljupa. Ne interesuje me na šta ljudi troše svoje pare, ali meni je to nekako bilo… A onda sam skonto da je do mene zapravo. Ja tačno imam neku arbitrarnu listu stvari za koje ne bih dao pare da me tučeš, a realno ima logike. Evo s neke racionalne strane kad sagledaš, neko ti napravi ručak razumiješ. I donese na vrata. I ti to malo platiš, ne moraš se peglati s prodavnicama, ne moraš trošiti vrijeme da kuhaš, mada ja eto to pomalo i volim pa ne gledam kao na potrošnju vremena, ali svejedno. Ne volim eto svaki dan. I ono na što bi najviše uštedio jeste što ne moraš razmišljati šta ćeš taj dan praviti za ručak. Kad se sjetim, ja dijete, mater ima pauzu na poslu i nazove baš mene i kaže šta ćemo za ručak. Godinama tako. Ne pita kako sam, osim ako nisam nešto bolestan. Ne pita šta ja znam, bilo šta drugo. Svaki dan šta ćemo za ručak. Mogo sam recimo u tom vremenu pisati postove, nek mi neko drugi kuha. A mislim meni svejedno zamrzivač pun hrane, pa u čem je onda fol. Mislim odeš u restoran, i tamo ti neko napravi da jedeš.
Ali nešto mi vjerovatno s neke emotivne strane tu ne leži i ne znam to ni opisati. Valjda ima ta neka imaginarna lista stvari koje ja percipiram da bih znao i mogao sam uraditi, i onda se meni ne isplati plaćati za to. Tipa čišćenja eto, platiš nekom cvaju il kolko već, očisti ti kuću, razumiješ. Neki dan gledam neki video, pa kao lik na Zemlji, pa malo odzuma i sve tako malo pomalo, pa eto ga na oblacima, pa se vidi i Mjesec, eno i Sunceta, i tolko ga je on odzumo, pa su sad neke galaksije, pa skupovi nakih galaksija, spirale, galaksijske sise, pa čovječe reko bi čovjek tom svemiru nema kraja. I ti kad gledaš to sve, kontaš ma sigurno ima tamo još nekog života. Ali sam isto siguran da u tom silnom prostoru istovremeno i sigurno nema osobe koja voli da čisti. Mokra krpa i ona prašina što se lijepi, pa se nešta saginješ i kriviš, neke nezgodne poze, fuj, realno šta i imaš tu voljeti. I mjesto da to delegiraš nekome, kad već imaš mogućnosti, ti se zaebaješ s tim, ribaš, trljaš, i sutra opet napada prašinčuga, ko da nisi ništa radio. Ja usiso neki dan, Bajram hehe, ko da ništa nisam radio. Bolan trebo je onaj Sizif čistit prašinu svaki dan, a ne gurat onu kamenčinu. Jel kamenčina il kamenčuga? Rara bi sigurno znala odgovor na ovo pitanje, ali ni nje nema nešto. 😿 Evo sam počeo pisati ko Kontalo, a što je najgore počeo sam koristiti ono njegovo gdje si frende, ali nako u sebi, gdješ to reći ljudima u lice, pa mi nako šega bude.
Ili recimo ona dostava hrane, pa ne bih za to platio, nema tih para. Haj nas 5, pa svak ponešto, pa i nekako. Al ja sam u kući (s dadiljom), i sad naručim tamo neki losos sa krompijerima za 5 marona, i kaže evo dostava još 5. Jednostavno u meni blokada. Đeš davat tolke pare na dostavu. A istovremeno da mi neko kaže evo ti auto, otiđi mi do nekog restorana na kraj grada i donesi mi ručak, i dam ti petaka reko bih mu daj ba nemoj me zaebavat, nek ti mater ide za te pare. Ormar sastavljo trokrilni tri sedmice ja mislim. Redo stvari po podu, čitava soba bila zauzeta od onih dasaka, leđa me ubila ko da sam… pa neko koga redovno biju po leđima dok sastavlja ormare. Ali ne bih ja dao cvaju il kolko već da to neko uradi mjesto mene. Jer kao ja percipiram da ja to mogu.
Nakav lik me zove mjesecima, kaže da mi složi investicioni plan. Ma kontam se samo si mi još ti trebao, ko da ja to ne mogu sam.
Ja sam:
o Zvečevu… [2]
Otrčao sam krug oko zgrade kad me prvi put poljubila. Kasnije sam je, onako s balkona zaljubljeno, dozivao kad je išla u školu. Tako kažu dopola, a i ja se ko sjećam od pola. Zapravo je to jedno od onih sjećanja za koje više i ne znaš jesu li tvoja ili tuđa. Ta sam imo, možda neke 2-3 godine, a lijepo dijete bio (da ne povjeruješ da sam u ovo izrasto). Ona sa nekih 6-7, pa tek u školu krenula možda.
A posljednji put, deceniju unazad, otprilike nekad u ova doba. Sjećam se ja završio sa školom i neobavezno s jaranom, u jedan nazovi restoran, u našoj mahali da obilježimo taj moj životni milestone (iako ja viš [nikad] nisam [bio] nešto od tih slavlja i proslavlja na moj račun). Za stolom pored, prekoputa, a možda i iza mene haj ga se sjeti više, jedna djevojka, pa u to doba jedna od najljepših koje sam u životu vidio. Normalno, pizda kakav jesam, nije mi palo na pamet da joj priđem. Ipak, sretnemo se nekih par mjeseci kasnije na nekom partiju. Taj put i nisam bio pizda, zapravo sam bio malo pijan i tako ti se nas dvoje upoznamo. Da bih ja kasnije, tek nakon par izlazaka, skontao da je to ista osoba zapravo. Skontao sam, eventualno, i da neki ljudi jednostavno imaju dvije lijeve u ljubavi, i da ista nije za svakoga. A mogo sam ja i bez svega toga, ta ne moram ni ja sve u životu znati. Sudbina neko bi rekao, a ja bih dobacio kurva sudbina.
o soku od kruške, a može i o hapi…
Kupim jučer nekakve hape od kruške. Pa ja ni ne znam jel ono hapa, jer nije u onoj staklenoj teglici, već u onoj kesici pa ti ono pocuclaš fino. Dobro pravo. Gledaju svi, kontaju gledaj ti jes posvećen mladi otac, a nemaju oni pojma da sam ja to sebi kupio, a ne nekom (svom) djetetu. Mada, i ja sam dijete (nečije), pa se pika. Naumpadne mi, zapravo, jedan rođendan i sok od kruške, kojeg ovdje haman da i nema. Ili je meni mrsko da se dobro zarovim da to nađem, a obišo sam par prodavnica. Elem bio jednom jedan rođendan i pita me domaćin eto štaš ti da ti uzmem. Pa reko uzmi mi soka od kruške, kad već pitaš. Nisam ja inače onako zahtjevan gost, da me samo ponudiš s nečim, daj šta ima. Ima ba ljudi hodaju po tim feštama samo da jedu nešto i piju. Meni to više nako, pa neću reći stres, ali mogu ja i kući jesti. I vjerovatno jedem i bolje i baš bude spremljeno baš kako ja volim. Plus u ta doba je mati kuhala, a ona kuha čak i bolje od mene. Meni je tu do druženja, da me ljudi vide, pa eto ako moram nekog i ja da vidim, hrana je u drugom planu. Ali ako već primaš muzičke, e onda ću da izvoljevam. I tako i bi. I sad domaćin nas sipa i služi jel, i skontaju svi šta ja pijem i mic po mic eto ti njih, de gut tamo vamo, da proba samo, njih 10 ispiše mi sve. Pito vas čoek sve isto ko i mene, i mjesto da izvoljevate, vi se našli grebati. Mislim nije meni, al malo i jes…
too soon?
No blogger has been harmed in making this post. [2]
o nerazumnim povratima…
Kupio nešta, haj sad nije bitno šta. Nešta je bilo uglavnom. I dva dana poslije vidim veliko akcijsko sniženje. Upola cijene sniženo. Nazovem, reko dobar dan, ovdje (neko drugo) ja, vidim ja da je skalamerija snižena, de mi pola para nazad. Ustvari i ne moraš, pošalji mi još jedno za dž. A ne treba mi realno, al eto, kofol ja zadovoljni kupac pa hoćem još. A i da ih ne bihuzurim. Kaže ne može. Kako šta, pa eto vako nako. Pa reko dobro, evo ja ću vam sad ovo vratiti, pa ću naručiti nova dva komada. E to može kaže, nije problem. Zamijenim jedan polovan za dva nova, sveskupa s dostavom u oba pravca. Ima im tu neka računica…
o the Rama…
No blogger has been harmed in making this post.
o birkanju…
Ljude nervira što ja birkam hranu. Hej hrana u mom tanjiru i ljudima smeta. Pa ne birkam je tebi u tanjiru čovječe. Meni to baš nekako ćejf, osim ako sam baš gladan. Moraš nešta radit dok jedeš, da se malo čovjek zabavi. A ustvari je puno prirodnije što meni smeta što svi jedu ko onaj Nuno iz Teletabisa. Pa ne možeš samo trpat u sebe i ne gledati šta jedeš. Ni ne sažvače ono kako treba, ko da je došo kod rahmetli Isusa na posljednju večeru. Halo ba, ima hrane… paša!
To da ne gledam mogu samo kad ja pravim. Jer znam tačno šta stavim i kako pravim. Meso pogotovo. Meni da se desi daš naći koščicu ili neku žilicu u mesu, ma nema šanse. Ja sve to prebirem po ruci. Volim generalno taj pristup kuhanja rukama1. Ima nešto opuštajuće u onom mrcvarenju sjeckanju mesa. Pogotovo kad znaš da kad nešta zagrizeš to nešto neće biti tamo nekakv žila ili neka kost zaostala ili neka trava zaborava ili šta već sve ljudi nako nehotice trpaju u hranu. To mi uvijek pokvari ćejf. Jednom ako se desi, pa te onda istrza na svakom idućeg zalogaju. Ko kad nađeš košpu u kompotu od višanja ili suhim šljivama. Dvaput je već game over. Kaže mati kako tebi vazda dođe. Ma dođe i vama, samo vi i ne znate. Neki dan bio nešto dobro umoran, i samo nako ono bez i da sam pogledo trehno u tavu2. A premišljao se bil preko svojih, pa nije baš principa, al eto nešto nalik tome. I normalno to sve ninašta nalik, malo malo nešta. Još one nekakve integralne tortilje. Što je tek to nikakvog ukusa. Evo sjedim i razmišljam o tome, kako izbjeći i ne dovršiti ostatak jela, kontam imam li kakav validan izgovor. Traume iz djetinjstva. Ne mogu si pomoći…