o starim navikama…

Da me pitaš šta sam zadnje čito, ne bih znao reći. Ne pamtim kad sam uzeo knjigu (ako ne računamo na onu što sam dobio neki dan od nekih 600-700 stranica na jeziku kojeg ne razumijem). A nije da nisam nekad imao naviku. Ali u neka doba svo to čitanje kojekakvih romana i izmišljenih priča je zamijenila neka stručna literatura i na tom je ostalo. A onda s druge strane kontam ta ja imam čitat nake romane i knjige samopomoći i šta je već aktuelno međ ljudima. Pa moj život piše romane pa ni to niko ne čita i šta ćemo sad. A onda nije ni da ne znam kud i kako sa sobom, sve ja to znam, pisao sam o tom već, samo eto još da se nakanim. A nea te knjiga koja će se nakanit mjesto mene. Eno ima ona neka atraktivna knjiga, nešto 100 navika do uspješnog života, i ti sad kontaš joj neke mudrosti tamo očekuješ, otvoriš kae nemoj biti govno prema ljudima ako baš ne moraš ili nemoj varat ženu isto ako baš ne moraš i tako to. Bestseler kae. Kontaš jel moguće, al onda vako kad vidiš ljude oko sebe kontaš pa jes, moguće je. Nemaš ti više šta inovativno pročitat, sve ti se to na isto vrti i prevrće. Ljudi to vole, da plivaju u poznatom. Kralju, napiši mi novu Mađarsku rapsodiju, pa da se čitamo. Jer ja sam ovo ostalo sve već pročitao. Doduše lažem, ima jedna knjiga koju čitam samo kad sam u avionu. Putovanja avionom su tako dosadna (čitaj nema interneta) da i nemaš nekog izbora štaš radit. I jednom sam tako doguro možda negdje do pola te knjige, a možda i više ili pak manje, i onda sam promijenio fontele meščini i više i zaboravio dokle sam došao. Ko…

o nekim telefonskim pozivima koji graniče sa bezobrazlukom…

Nisam tip koji nešta voli truniti na telefon. Ja ću te jedino nazvati da te pitam dokle si i koliko kasniš i tako to. Ako hoš da pričamo, fino brate dogovorimo i hajmo se nać ko ljudi, ispričat se, i svak svojim poslom dalje. Još ja stvarno urijetko da odbijem nekog, kontam se kad si spao na to u životu da sa mnom provodiš vrijeme onda… Neki dan s ovim likom i izvadi lik na telefon i nazva nekog i pričali jedno brat bratu 20 minuta. Evo ja još uvijek razmišljam o tome, ne znam kako da to sve procesiram i protumačim. Ne znam jel to nekulturno ili pak zalazi u domen bezobraznog. Drugo kako se uopšte dovedeš u situaciju da odeš s nekim i kaeš samom sebi, ono unutarnji onaj monolog, mogo sam sad nazvat tetku svoju i trunit o nekim nebitnim stvarima. Mislim pazi ja razumijem nešta hitno i bitno, pa kratko kažeš e de to i to. Ja s nekim i odo nekom trećem, eh eto me podgrij ručak. Šta sad ja imam trunit o receptima i vremenu u Portugalu dok sam u društvu. Ili te neko nazove, pa ti fino kažeš eh evo me sad vani s Tramvajem ili došo mi je Tramvaj u goste ili došao mi je Tramvaj da razmijenimo seks ili šta već radimo i što smo se našli, nije ni bitno u konačnici, čućemo se kasnije i vozdra. Nije što ja to tako radim i što sam ja to reko, nego što tako treba. To je neka elementarna kultura, bonton što bi rekli. Sazivaju žene i muževe, komšinice, babe gatare, tetke… pa kralju ne moramo mi biti vani i izlaziti, otipkaj šta hoš i vozdra. Šta me zoveš da ja slušam šta ti pričaš s tamo nakim ljudima, ne interesuje me. Da…

o stvarima koje jednostavno nisam…

Ja znam vi sad očekujete neki rođendanski post povodom Morganinog vrćenja oko Sunca, ali to uopšte nije tema ovog posta. Nego baš nešto kontam kako sam se kanio jučer napisati nakav post, ono 29. februar, nije to svaki dan. I nisam eto ni to. Nego đe ona Bandita, nije mi je bilo na blogu iha haj. Tream i ja neđe otić…

o mile high clubu…

Pisao sam da nisam neki putnik, ali eto nabro sam par hiljada kilometara letajući tamo vamo. I u tim letanjima nikad nisam bio u onom avionskom wc do eto neki dan, jedno sasvim novo iskustvo za mene. Ustvari mene vazda nerviralo oni ljudi koji idu vazda u wc, avion se penje na visine, nagib unutra jedno 50 stepeni, ma nije ga onaj ni zaturiro na pisti ustvari, vidiš ona zove stjuardesu mogul u wc. A sjedi i smrdi nako na aerodromu dok čeka let. Kad kažu trebaš doći 2 sata ranije, oni tu uračunaju i svačiji odlazak u wc. E jedino gore od svega toga je kad neko u autobusu ode odmah u wc, pa ti onda usmrdi vascijeli put. Sjećam se jednom tako u autobusu pošo na neki dalek put od 1000+ kilometara i naka ciganija kae hoće u wc. Ma ni 6 minuta kako smo krenuli. Srećom onaj vozač im nije dao, kae trpi do iduće stanice i tako i bi. Nego ja u tom avionu i više mi dosadno bilo, let nikad da završi. Imaš osjećaš ideš kroz vrijeme, al unazad. Haj reko eto i to da probam i imam šta i vidjeti. Mislim i nemam baš, skučeno jebiga, ne moš se okrenut, ja na kant moro ući haman. I ja ti kontam u svemu tome, kako se brate taj svijet guzi po tim vecejima, baš me nako to počelo kopkati. Znači fizički upitno, da ne pričam o svemu ostalom, al baš neaš đe stati. Samo što sam ga izvadio, i već je postalo tijesno, moraš napola izać iz wc da možete stat. E de još mladu utrpaj u sve to, neki pokret još dodaj, pa nea logi(sti)ke jarane. Skeptičan sam da se to uopšte ikad i desilo, nego ono ko onaj bezmudski trougao nešto…