Imam nako dobru doktoricu, pa sam nekako ažurniji da se idem pregledat, što mi je vazda bilo mrsko prije. Elem, ja danas preko vrata, kad kae evo ti ova neka brošura potpiši, pa da dodjeljujem organe kad pregorim. Kontam se jaranice nisam ja baš da me se kopa, imam ja još štogod ponuditi prije Ahireta, al eto… Ako ne znate šta biste komentarisali na ovaj post, ako vas ostavljam bez teksta, možete reći za i protiv doniranje organa. Ili ako ste se tuspasili za ovu vrstu aktivnosti, da podjelite.

Uh kakvu sam komadinu mesa danas pojeo… pa šta je ono nako!

Izbjegavam večere kolko je to moguće. Napravio kokice, jer kokice nisu večera. Već neko vrijeme pokušavam replicirati kokice kakve sam jeo u Švedskoj nedavno. Prošli put kad sam pravio, pa ostalo onih par neiskokanih. E reko sad ću vas je sve iskokati, pa makar. I nahajco ono, kontam evo ga. Kad ništa. Večeras sam ih preforsirao, zamalo se nisu zapalile. A opet ostalo onih neiskokanih. Slično, ako ne i isto, vrijedi i za ljude.

Jednom kad sam bio mali, ako sam ikad takav i bio, navrati me mati da kupimo neku drugu majonezu. I ja nako mlad i naivan, neiskusan, ako sam i takav ikad bio, pristanem pod pritiskom nekog kompromisnog rješenja. Ima tome možda i 20 godina, ako ne i više. Znači tad sam se zaebo što sam pristao na to, i neki dan kad sam se kompromisovao sa samim sobom i reko haj da uzmem neku novu majonezu, u fazonu ono novi ja, novi počeci, probaj nešta novo, 3.14čke materine. Kompromisi su za slabiće, kad neaš snage i kapaciteta da izguraš po…

Sad možda kontate da je post o nekom tmurnom raspoloženju, ali nije. Nego u nekom momentu sam se navuko na ovaj dark mode koji se valjda automatski aktivira na nekim stranicama, a možda i ja to upalim, haj ga znaj. I onda dođem na blogger i ovdje sve šljašti i sija, ne da gledat u sebe. Lijepo bi bilo kad bi ovdje bio kakav dark mode, ali obzirom da nema ni nekih jednostavnijih stvari niti koga briga što je to tako, fino je maštati.

Kae oprala sam tri mašine oooj. Ta si ti oprala, mašina oprala, bjež tamo…