o đet legu…

Uđem ti ja danas u neku, pa sad jel drogerija, a prije da je apoteka. Pošo uzet pastu za zube, razgledo, uzeo najmanju i na kasu. Dolazi ona žena odnekud tamo iz pozadine, kaže jel ovo za vas? Reko jes. Jesi siguran, jesam. Kae jarane da znaš ovo ti je krema za ruke, a ne pasta za zube.

o pričanjima, davnim vremenima i mojim (duhovnim) putovanjima…

Tačno nešto razmišljam, ne znam više pričat s ljudima. Ko i sav normalan svijet i ja imam par ljudi s kojima se svakodnevno čujem, a jedno 50% te priče su linkovi s nekim memama. Tačno znam ko kakav sadržaj voli, ko voli auta, ko voli pop culture references, ko voli domaći humor, ko voli ino humor, ko voli mačke, ptice i ostale životinje. Nije tajna da volim životinje, jedno 30% mog internet sadržaja otpada na životinje, dal u nekom dokumentarnom, smiješnom ili simpatičnom formatu. Mada uglavnom u posljednja dva. S tetkom se čujem redovno, šalje mi TikTok što je smiješno, jedno 95% a ostalo 5% neke teme da kontam tetka draga… Nije mi baš najjasnije što ljudi hejtaju TT, otvoriš, malo pogledaš i vozi Miško. I sve ostale društvene mreže, na kojima me i nema al eto. Osim LinkedIna koji je postao teški krindž u Kovid godinama, pa sam umjesto traženja poslovnih ideja sve više gledao slike godišnjih, vjenčanja i rođendana nake djece. Sve je to udure kad baciš pogled s vremena na vrijeme. Kad stalno visiš, normalno da ti neće valjati. Pa bolan na drogama da si stalno, smučilo bi ti se više, na nos bi ti izašlo. S rodicama i rođacima i nemam te odnose, a stalno se nešto forsiralo da ja to potičem. Niko ne kaže njima de se javite svom roćku malo, upitajte ga kako je i stiže li išta od šmrkanja droga. Pošalješ poruku, odgovori nakon 3 dana. A kad si s njima vazda svi drkaju telefone po rukama. Misle da ne primjetim, a primjetim, i ne mogu ja toga. A ovo ostalo 50% je ionako više sve ispričano ko zna koliko puta, sveskupa s ovim postom. Kad sam pristao na kompromis s drugim ljudima da pričam kraće priče, u zamjenu da me slušaju, sve…

o Marsu…

Kad kae neko voli da putuje. Bolan putovanje je stresno, kaš krenut, hoš poć, hoš doć, hoš zakasnit, hoćel bez tebe, hoćel ti šta promać, jesi šta zaboravio, jesi šta izgubio, jesi rezerviso sve, jesi zaključo kad si pošo, štaš obić, štaš obuć, štaš jest, štaš pit, štaš sve ostalo i još hiljade drugih srkleta. Ne gumo ja toga. Ja najvolim kad dođem kući s tih putešestvija, jer sam tad svoj na svom i još bogatiji za jedno novo iskustvo. Ali šta da se radi, što se mora teško je…

o nesanici…

Ponekad mi dođe, ko onomad Romanovoj, da ne mogu zaspat. Samo meni to bude na noć, pa prođe, nije baš neko trajno stanje. Zasad. I onda u neka doba skontam da mi nea fajde prevrtat se po krevetu. Sve nešta čekaš i iščekuješ da zaspeš i nikad. I onda kad ti više postane svejedno, e onda zaspeš. Ko kad čoek hoće umrijeti, pa kaže odjednom mu bi bolje, pa još odjednije umrije. Kažu u tom se momentu nekad i tijelo prestane s naporom i borbom. Ja nešto tako proživljavam svaku noć pred spavanje. Vazda kaem sebi sutra ću i ovo i ono, sve što trebam a odgađam. Valjda se čovjek prestane boriti sa samim sobom u onih par trenutaka dok ne zaspe. I onda čim progledaš opet sve po starom…

o ženama kriminalaca…

Gledam spengali nekog prodavača droge, pa reko da vidim ja ko je taj polusvijet. Ne znam ni ja što se interesujem tim temama iskreno, nemam nekog racionalnog objašnjenja. I vidim žena mu neka bombatre. Baš nešto razmišljam o tim ženama koje privlače taj kriminalni polusvijet, kako vazda njih u medijima prikazuju ko neke žrtve. Kad se recimo dva kriminalca udruže, pa fasuju od nekog trećeg, svak kaže super dva govneta manje, kud i taj treći nije zaplatio sa njima. Ali žene imaju taj neki imunitet. Kao jadna ona znaš, nije ona ništa kriva. Vazda se potura ta neka slika infantilne žene koja ne zna svjesno napraviti loš izbor u životu. Ma ništa ona ne zna ustvari. Vazda je nju neko prevario, neko je nasamario, nagovorio, psihopata on. Neko muško, kad vidi tog nekog potencijalnog klošara i pređe na drugu stranu ulice, to je minimalno što je mogao i morao uraditi. To se očekuje od tebe, šta ti imaš tamo nešta s kriminalcima nekim. Ali za ženu je default da nju neko prevari, jer takim ženama se inače gadi taj neki lagodni život od preprodaje droge. Ona gore dvojica što su se udružila, to je planski. Tu niko nikog nije nasanko, nije niko nikom prijetio da uđu u to ortaštvo, ali sa ženama je pak drugačije. Ne zna ona koga ima pored sebe, a kad otkrije to je već kasno. Ja ti jedne prilike upoznam jednu bombatre tako. I normalno prvo što sam uradio, kako se zoveš jel, pa kako se prezivaš i čim sam čuo prezime kontam nešto meni to poznato zvuči. Kae ode ona da nam naruči da jedemo ili pijemo šta smo već radili, ja fino proguglam i vidim da joj jal amidža il neki babin rođak neki ratni zločinac. Fala, doviđenja i prijatno. Nisi (više) moj tip…

o januaru…

Ovaj januar je baš bio drama naporan. Mislim generalno su januari nako naporni. Doduše prošli sam bio u nekom preseljenju, pa mi je to ispunilo dane, sastavljo one namještaje. Pričo sam već meščini da ima nešto opuštajuće u sastavljanju namještaja. Valjda to što praviš nešta rukama. Nisam baš od onih destruktivnih tipova. Svijet se, između ostalog, dijeli na ove destruktivne i konstruktivne tipove. Ja sam docniji definitivno, a Rara je recimo predzadnja. Ona stavi neku svijetlošarenu podlogu i piše bijelim slovima po tom. Destruktuiše nam ovo malo vida pod stare dane. Ali me tješi da je ovogodšnji januar prošao. Dogodine…

o uplatama…

Saću vam ispričati šta se desilo. Sjedim ja danas i zijevam, ili šta sam već radio, kad stiže obavijest na fontele da mi je legla neka uplatica. I sad ja gledam, a ništa mi nije jasno, ko šta kako odakle. I prerovim one račune, i skontam da su mi uplatili što su mi dužni. Mislim nisam ja ni znao da su mi dužni, nego oni to onako samoincijativno. Jes fin osjećaj kad nešta nenadano legne na račun, a da nije plata.

o rođaku njegove rodice…

Kad si s one (gore) strane tridesetih, najbolje što ti neko može poželjeti je da te ne bole leđa. Tako da ti je to od mene. A ove žene, sveskupa s onim pokvarenjakom Lulom koji je zaboravio na nas, ako te se sjete – sjete…

o lajkovima…

Tačno treba uvesti komentare na lajkove ovdje. Ono iz rubrike maštamo da imamo neke sposobne administratore. Nekad neko dobro sroči komentar i ja to čitam i kontam pa i ja bih ovo prokomentarisao tačno ovako, ali kad je ovaj već, nema potrebe da se ponavljamo. Samo bih im udario lajk jedan na to napisano. Ali nema…