Stojim u redu na kasi i prilazi naka žena, ničim izazvana1, i daje mi kupone. Kaže ona to skupljala, pa sad nema na šta potrošit. Haj reko, da se ne baci. Uštedio jedno dvije marke. Ali sam i stajao u tom redu jedno… pa jedno vječnost dok je ona kasirka otišla da provjeri tamo nešta. A meni malo ko i ofirno sad otići od žene, a još malo više mi mrsko bi. Tako da sam na tom čekanju izgubio jedno pet marki bar. Dan zvani katastrofa.
Šta je vama ispalo kad ste radili onaj psihokviz koji si pjevač/ica? Meni ispalo da sam Alka Vuica.
Nakav lik se razvio na nekom komentaru i htjedoh mu samo napisati gospodine ovo je Bingo. Ali smo agitovali za istu stvar, pa ne ide. Danima razmišljam o ovom folu. O ovom i naslovu mog prethodnog posta. Smijem se tome na samu pomisao. Čovječe kako sam dobar. Mogu mislit kako je drugim ljudima koji to sve konzumiraju iz druge ruke. Ne uzimam više šegrte pod svoje. Ali ako bih napravio iznimku zbog nekoga, to bi zasigurno bila Undinela. Napravio bih od nje pravog mememeistera. Ima potencijala, nema šta…
Drago mi je da je Sfumato ponovo s nama. Nije što sam ga se poželio, nego što ne mogu više čitati o ip adresama. Ako date svoju ip adresu nekome, nije smak svijeta. I iole informatički pismeniji svijet, pokazano evo na blogu, ne zna šta su ip adrese. A još manje zna šta bi s njima. A onaj ko zna, recimo admin, on je eventualno i može pribaviti bez da te išta pita. Mislim do jučer (čitaj na starom blogu gdje su ljudi mogli uređivati svoj html kod izgled bloga) ljudi imali plugine one odakle dolaze posjete, s koje adrese, šta si jeo za ručak taj dan i šta ja znam, pa eto niko na kraju ne izgubi nevinost zbog toga. I sad se ljudi naduravaju da neće dati nekom ip da im pomogne. Nije da nešto branim admine, but this is not a hill to die on. Otprilike ko da nećete policajcu da date ime i prezime jer ne možete ući u zgradu gdje živite. Ili tako nešto…
Ima ova moja lokalna prodavnica, koju ne želim reklamirati, i imaju i aplikaciju i skupljaš one nakve bodove. Ma mislim ko nema danas više neku aplikaciju. I kadgod dođem na kasu sjetim se da ima. Međutim ja dok vratim ona kolica ja i zaboravim na sve to. I više mi je tolko bilo krivo što ja eto nešto propuštam, da sam se jedne prilike dobro natjero da upamtim i skinem kad dođem kući. I dok sam ja skonto kako to i šta to radi, kad imam šta i vidjeti, moraš potrošit jedno 400 marona i onda dobiješ popusta možda 4 marke na račun ili tako nešto. I evo kolko kupujem, ne znam jesam ikad to iskoristio. Ali svaki put ja uredno skeniram aplikaciju da oni znaju da ja tu kupujem i šta kupujem. Da bi ti oni mene u neka doba primijetili, algoritam me prepozno i sad mi samo izbacuje neke kupone i sniženja za stvari koje ja inače kupujem. Da sam znao da će to tako, ja bih i više dijelio sadržaja o sebi1.
Kada je krenula priča oko bojkota prodavnica u BiH, na portalima jedva da je bilo i pet poštenih članaka na tu temu. Ni dan danas se ne zna jel to bilo efektivno il nije. //Znam ja da jeste, ali napiši da znaju i drugi. Kae fol bilo isto, a nema ljudi po prodavnicama. Pa ispade ljudi nako šetaju i razgledaju puter u frižderu i kontaju kupit ću ovo nekad kad svane sunce.// S druge strane, u tom istom periodu, bilo je jedno petnaest članaka o nakom liku koji se nadrogiro i prećero. Znači ako nisu jedno dnevno tri članka bila na tu temu, te eto našmrko se pa mu na nos izašlo, pa tetka tužna što joj se netjak nadrogiro, djevojka shrvana što je tolku drogu pošmrko (bez nje!), ona baba što joj je vazda pomago da pređe cestu i bio dobar ne zna kako će bez njega, skup igračica pansibirskog kola izjavio saučešće tetki od drogera, gofundme kampanja za dilera jer je ostao bez dobrog klijenta, domar iz njegove osnovne tužan i prestao da jede od muke, ptice nake prestale da pjevaju zavazda kad su čule da je umro lik, i tako dalje i bliže. Mislim da su ispreturali sve i jednog lika koji je bio u doticaju s dotičnim, od obje mu žene i švalerke do onog nekog što je igro ćize blize s njim kad su bili djeca. Ali da pročitaš šta koliko je bilo efektivno bojkotovanje Binge i koliko će mladoj Bingovici ostat manje para, ma nema šanse.
Danas je umjesto tog drogera ovaj prekodrinski bunt. Pisao sam već kako me generalno nerviraju ti njihovi sadržaji, a ovih dana baš opraše na ruke s temama iz Mordora. I to ide do te mjere da je više i Bošnjo počeo podržavati nekakve tamo studente. Imaju tamo dvije grupe studenata, jedni su ovi konobar četnici (čitaj sto za jednoga), a drugi samo nose četničke majice, kokarde i ostala obilježja povampirenih bandita. Kako tu prosječni Bošnjo nađe nešto podržavati je za udžbenika. //Ko kad su se one nane slikale sa Stanivukovićem po Baščaršiji. I kasnije neko kaže ustani im u javnom prijevozu.// Da se eto bar jednom sretne s udžbenikom u životu, jer je ašćare politički (i vjerovatno na svaki drugi mogući način) nepismen. Da se ja pitam, pa bar pet puta sedmično dvočas obavezni matematika, bosanski jezik, i neka demokratija i civilno društvo. Matematiku da malo razviješ logiku i moždane vijuge. Kaže šta će mi Pitagorina teorema. Pa da skontaš kako je čovjek razmišljo prije dvije ipo hiljade godina, ne bil i tebi šta u toj glavi konačno proradilo. Bosanski da znaš to sve kanalisati u nešto smisleno, a DiCD da se naučiš živjeti među ljudima, u (uređenom) društvu. Nama u srednjoj bila ta demokratija nešto predmet, i ne sjećam se više kako se zvalo. Sjećam se onih karikatura iz knjiga iste, svi nosili tene broj 47. Predmet služio za nabijanje prosjeka, a realno bi trebao biti udarni predmet. Da objasniš ljudima šta i kako, kako funkcioniše društvo, kako funkcioniše država, šta je bitno, što, kome, ko je odgovoran, kuda. A ne da ja moram čitati kako su eto presveti studenti iz Srbije kobiva nešto duhovno izdignuti izašli na ulice, onako ogrnuti u četničku ikonografiju, poginulo im 15 sugrađana pa oni sad traže neke pravde, dok im istovremeno tu godinama tim istim ulicama hoda neki Novak Đukić i Đukići, a tad im i nije baš do (Bože) pravde. Otprilike i recipročno, ne vidim što bi se iko interesovao za dešavanja u Mordoru, a još manje nekog podržavao, jer u konačnici nema tu neke opcije u kojoj dobija ova (bolja) strana Drine. A kad je već tako, pa eto ih onda tamo nek se međusobno makljaju, ne smetaj im, imaće manje snage (a i resursa) da se zanimaju s nama…
Ispostavit će se da ipak nisam, a kako se pak dugo u nekim krugovima vjerovalo da jesam, kreativno neuredan. Samo sam obično neuredan.
Jednom je ona Silencija rekla da će nam pokazati svoju tetuvažu, jel no bi na gujici, više se i ne sjećam. Ali se sjećam da nije to nikad uradila, a sjetila se i ona, pa se postidila i otišla s bloga od sramote.
Možda će doći opet.
Jednom me Undinea pitala da kažem nešto o sebi. Ne preskačem (uglavnom) kad mi na jutubu iskoče žene koje igraju brzopotezni šah. Premda je muški šah na malo višem kvalitetu, žene je ipak u globalu zabavnije gledati. Bar ove koje se trude praviti šou, one mahniture sestre Botez, Nemo i ona mala Cramling, koju je uvijek divota gledati. Ima neku zanimljivu energiju koja je taman za onih jutub šortsa, ali vako kad sad malo razmislim da bi mi u nekom dužem formatu bila možda i naporna. Belenkaja (kojoj nisam ni znao ime napisati kako treba bez da proguglam // mislim ja je zovem Dina, ali kao da je ispoštujem bi trebalo po prezimenu jer mi nismo neka raja, iako nisam ni raja s Magnusom pa ga zovem Magnus//) mi je onako na prvu bila antipatična, ali je kasnije ipak osvojila moje simpatije. Dobra je s treš talkom. Sve su ustvari, a mene to pomalo i loži pravo da vam kažem (ne želim reći u seksualnom smislu, ali šta može drugo biti). Bonus points još ako izgube nakon silnog treš talkanja. Volim šah, volim žene, a sve to ne traje dugo, pa se čovjek zapita šta tu imaš ne voljeti. //Inače šah je vjerovatno jedini sport, uz brdski biciklizam, u kojem poznajem više trenutno aktivnih sportašica nego sportaša. Dobro, možda i u tenisu znam.//
Ja opet ne bih mogo lično igrati. Multiplayer izvlači iz mene sve najgore, pa izbjegavam i sa kim poznatim igrati bilo šta. Osim ako sam dobro umoran, onda nema šta izvući više iz mene i onda mi je nekako svejedno. Kad mi je neki dan Selina pisala da sam je uvrijedio (a ja joj se još i počeo budala pravdati da nisam), kasnije se kontam sreli smo se na blogu, ne u multiplayeru jaranice. Tamo ne praštam. Neko drugo ja. Maštovito i klizeći s obje noge s leđa. U kost. Kasnije mi obično bude krivo. Krivo (ponekad) što im se nagovorim, a skoro uvijek što izgubim kontrolu da me tamo neki ispizdi. Oko nečeg što nije ni bitno. Nako dijete te nakanta, jer živi u tom svijetu, spava igrajući, a ima i bolje reflekse jebiga. Nije to sramota, štaviše. Mada nisam ni ja za otpisati, reflekse kompenzujem u iskustvu i znanju (i velikoj ćuni, dabome). Ko trener i igrači. Imam viziju kako doći do pobjede. Samo nisam trener i niko me ne sluša. I tu je problem. Pa još kad ulaze u nekakve rasprave sa mnom poslije. Nekad ja to gledam sa strane, pa mi smiješno. Smijem se ja eventualno i samom sebi, ali ne ono ha ha, bilo je smiješno, nego više nako podrugljivo, kao jesi ispo glup jarane. Tamo im nešta prijetiš da ćeš im doći u sobu da podijeliš koju vaspitnu, ha završiš s općenjem im mame u sobi pored. Nisam ja bolan neki nasilnik, a još manje jebač. Ali ne mogu si pomoći. Volio bih to promijeniti kod sebe, strpati to u jednu novogodišnju rezoluciju, i na ho ruk, nova godina novi ja fazoni. Jedino što nešto tog kalibra ne stane u novogodišnju rezoluciju, treba mi nešto kolosalnih razmjera, nešto tipa 9/11, onaj kraj postojanja što su Maye predvidjele jer im je mrsko bilo pisati dalje kalendar za još 1000 godina unaprijed, ili Y2K.
